Delo

370 Д Е Л 0 ти се жена превари, па и она заспи. А кад се тргла — мани! Дете се надуло, па поцрвенело, па они конци све попуцали, као кад печеш прасе на ражњу, па попрскају концн. Шта ћу ја, него хајде опет доктору. А он, кад виде, само махну руком: — „Ех, боље да је умрло! Сад и ако остане, неће да ваља“* Тако је и било. Остао фаличан. Заборављив, детињаст, све да му говориш шта ће да ради, а да оставиш на њему неки посао, Боже сачувај. Него дао ми Бог красну снају, па све она надгледа. — Шта, оженио си га?! — Има шест година. Имам унука од пет година и две девојчице. Узео сам из сироте куће снају, али благо. Понеки пут ме баш жао за њу. Затрла се црница с њим. Да се није зародила, пустио бих је сам, нека иде куд хоће. А овако куд ће од своје деце. И он ућута. II дуго смо после ћутали. Један човек изиђе однекуд и попе се у кола, поздрави се са „газда Марком“ и седе поред њега. Био је мали и дебео или подбуо, пегав у лицу, без израза и боје, а на врату је имао некакве црвене чиреве. Они су нешто разговарали о некаквом решењу, о двојици адвоката, о суду п т. д. Разумела сам да је тај човек добио некакву иарницу и да га мој кочијаш много цени. После пола сата, кад је сн сишао, ја запитах газда Марка: — Ама, чини ми се, да се ви сељаци много судите? — Шта ћеш, тражимо и ми правду. Само нас она скупо кошта. Нема сад џабе правде. Овоме је лако: председник општине и најбогатији у селу. Судио се са синовцима за неки «вабран и добио. Али он тутне адвокату тријестину банака, па после иде све као по лоју. А ја две године вучем једну парницу. — Око чега? — Море око неке земље. II он поче да ми прича о једној врло заплетеној ствари, која ме нпје баш занимала. У том стигосмо у једно село, прејурисмо га и заустависмо се пред механом, која је била на крају, на једном брдашцу. Мој кочијаш скочи с кола и рече: — Само да дахну коњи, а ја ћу часком да видим има ли овде кога од мојих пријатеља. Близу наших кола стојала су друга испрегнута и мало