Delo

372 Д Е Л 0 Зашто човек није господар свога живота? Зашто? Од тринаесте своје године ја сам страсно сањала о сликарству са много детињске наде и младалачке вере у себе. Али једним снажним ударцем прекинуо је мој отац живот тих снова, речју: „Никад!“ Све је друго било паметније, све сам друго могла учити,. само то не. А мени се само то хтело. Требало је одрећи се, требало је помирити се, требало је заборавити. Прво сам морала; остало нисам могла. Узалуд сам покушавала да утешим себе убеђивањем да у мени нема неког нарочитог талента и да бих сад у својој двадесет четвртој години ностигла сасвим мали успех, можда мањи од осредњег и да нико не би за мене чуо и никога не би задивила лепота моје уметности. Зрела девојка је хтела паметно да утеши ожалошћено дете. Узалуд: човеку је у природи да велича своје покојнике... И ја сам пред дивотом ове некопиране природине слике сањала о успеху десетогодишњег учења, који би уз моју страсну љубав и силну вољу морао бити већи од осредњег... а ко зна?.. Можда... И смело, као шева, прну високо у небо једна луда, луда машта, а срце убрза, као топот кад коњи покасају... Али одједном јави се свест и све се откиде од мене и оде далеко, далеко... Куда? Где умиру или где спавају лепе маште и неостварени снови?.. II ја празне душе остах сама... II клонух... као оно кад испратиш што ти је најдраже и дуго стојиш на капији сама и гледаш пут, којим су ти кола одвезла најмилије биће и уморна од жалости немаш снаге да се вратиш у празну кућу... Из те потонулости у празнину отрже ме нешто светло, •бело, што прође поред мојих кола. Погледах. То је било јато белих, окупаних патака. Било их је девет и ишле су све једна за другом, важно, с подигнутом главом и у правилном реду, као деца на причешће, не знајући куда и зашто иду и несвесно подражавајући несвесне покрете нрве. Би ми смешно и загледах се у ту светлу, белу линију, која је била жива и кретала се. Али ред се брзо поквари, јер прва спази мало просуте зоби поред кола. Затетураше се бела тела, зашушташе по прашљивом јечму широки, жути кљунови, а моју пажњу привуче разговор на другој страни. — Ето, ту, с леве стране боли ме и тишти непрестано. Ни