Delo

374 Д Е Л 0 У једној башти у дудовом хладу играле су две девојчице. Оне су се китиле цвећем rio коси и од маслачкове дршкеправиле гривне у огрлице, а лишћем од рена служиле се, каолепезом, што je сведочило да им није непозната варошка мода. Сетих се себе у тим годинама и удаљих се, да их не бих својим присуством пробудила иза сна о принцезама и царицама. Мало даље једно мушкарче је гризло комад црне погаче и поцупкивало босим ногама. А једно друго мање у прљавој, као земља, кошуљи и с хиљаду црвених пега од бува по лицу и врату, гледало га тужно и молећиво и без наде џањкало: Дај ми, бре, лечка. — Е, не дам — одговарао је већи и гризао са себичношћу и апетитом. Паде ми на ум како мушкарчићи нису идеалисте и умешах се, рекавши: — А што му не даш, бре, мало. Де, дај му да видим како си добар. — Е, а после нема мен’ — сасвим логично ми одговори мали и погледа ме подозриво. Бп ми жао и дадох десет пара сирочету, а овај други ме изненађено погледа, па му одмах и он даде остатак погаче и стаде да чека награду. Ја се насмејах и дадох му пет пара. Код бунара су стојале четири жене. Једна, најстарија, била је веома лепа. Дознадох одмах да их је заједнички интерес задржао ту поред пуних судова воде, јер су баш довршивале оговарање неке госпође — можда учитељице или попадије. — Госпа! Разапела мало цица и натакла шерпу на главу, па она госпа. Поштуј је! Море, ја да је купим за трице — говорила једна подебела, црномањаста, с немирним очима. — Еј, гошћо, хајдемо кући. Откад стојимо због госпе. Хоће људи да нас побију — викну једна прћава млада четвртој жени, која је друкче од њих повезана. — Мене мој човек никад није био — поносито објави гошћа. — Шта, никад те није био? То ти лажеш! — гракнуше све три. — Није, живота ми! — Да се кунеш у децу, па ти не верујем — каже она лепа. — Та се није још удала, која није била од мужа бијена. — Среће ми, није ме никад ни дохватио! — тврди она-