Delo

ЈЕДАН ДАН ПУТОВАЊА 375 — Е, није те ни дохватио! Причаш!... — кресну оком прћава млада. — Ех, враже, што изврћеш! Кажем вам, жене, за петнајест година, откад сам за њим, није ме никад ударио, па сад верујте ако хоћете. — И биће — каже она с немирним очима — Вешта је она. — Више сам боја изела, него проје — вели она лепа. — А што, стрина? — пита млада. — Што? Ја шкембата, а он врда ли, врда, а ја не могу да ћутим, а он бије. — Е, и мој врда, а ја знам, па се чиним невешта, па мени леђа цела — каже гошћа. — Људи су поштени до тријес’ година, па после сви постану... — Побегох, јер се настави све гаднији говор. Жене су ме можда и виделе, али ми нису поклониле никакву пажњу, можда, баш стога, што сам и ја личила на неку „госпу“. Зашто је живот тако гадан, зашто су људи тако одвратни? Или, ако тако мора бити, ако тако наређује та моћна господарка природа, онда зашто нас васпитавају тако да се гнушамо онога, што би требало хладнокрвно примити, зашто нас васпитавај.у тако, да морамо бити несрећни чим крочимо у прави живот? Кад смо пошли поново, мој газда Марко ми је весело причао: — А ја ти овамо, госпођице, углавих једну свадбу. Девојка мога комшије, па је дадосмо за Илије Обрадовог сина. Истина није баш лична и нарамује помало, ама има две ниске дуката и десет ланаца земље. Зато сам се мало задржао. Сад ћемо да покасамо. И путовали смо, путовали. У селу М. зауставили смо се да ручамо и да одморимо коње. Дочека нас љубазно кафеџија Цинцарин, који се већ посрбио. Наручисмо ручак, па седосмо под трем пред кафаном, где је било само неколико сељака, који су полако пили и разговарали. Али зато је из кафане допирала граја и узвици. — Ћути, ћути! Видели смо и вас. Ено вам председник у апси. Такви сте сви. — Ми нисмо лопови. — А што сте изабрали лопова за председника?