Delo

376 Д Е Л 0 — Одкуд смо ми знали? — Кад некога бираш да ти буде глава, треба да знаш које и какав је. Кадите се сад тамњаном, ама вам ништа не помаже. Обрукали сте се за чабар ракије. Тако се не гласа. Тако вам и треба. — Ама шта се ти правиш толико важан? — викну један подругљив глас. — У мојој кући и на моме имању ја сам глава, а не председник. Шта ту „изабрали, изабрали?“ Шта ме се тиче председник. Ја порезу морам да плаћам, па био он поштен или лопов. А кад ми дају право да гласам, хоћу да гласам за онога, ко да више да се пије. И ако се толико размећеш, ниси ни ти неки велики поштењаковић, алија пристајем да гласам и за тебе, само ако одрешиш кесу. Смех и граја заглушише тај глас. Мој кочијаш разговара полагано с неким сељацима и кафеџијом, који се љубазно обазире и на мене. Један одрпанко прилази и виче: — Еј, газда, ко ће мене да части? Нико се не одазива. Кафеџија, правећи се да не види одрпанка, почиње да прича сељацима како је кафеџиски занат „најблагороднији“ на свету. Он прича тобож њима, али ја видим да он чврсто верује даћујаједина потпуно разумети и одобрити његово мишљење и зато ми унапред захваљује љубазним погледима. — Сваки кафеџија треба да иде у рај. Свети човек, Бога ми. Он гладнога нахрани, жеднога напоји, озеблог огреје, покислог осуши и да му конак, па још ако нема да му плати, он понекоме и опрости. Баш као што црква проповеда. Ето, ја, на пример, ни мало се не бојим смрти зато, што сам кафеџија. — Јесте, газда Јованча, тако је — умиљава се одрпанко. — Ти гладнога напојиш, па више није гладан. Де, тако ти раја, дај полић ракије. — Одлази одатле, муфташу! — викну кафеџија. — Ја да те појим, ленштино! Па ипак се после предомисли и даде му полић ракије. И после, уживајућп у својој доброти, поче да му препричава како је кафеџија свети човек. И ја сам тада појмила да тај човек може милион пута да понавља то исто и увек да ужива у томе. (Узгред ми паде на памет да не само он, већ и ја и сваки другп и по десет пута ирича једно исто, само ако има благонаклоног