Delo

ЈЕДАН ДАН ПУТОВАЊА 377 слушаоца, док не може без досаде ни два пута да чује једно исто од другога). Од.једном се тргох. Шта је то? Из даљине, као из неког подрума, чуло се неко пригушено јаукање и запомагање. Паде ми на ум инквнзиција, затим се освестих и скочих. — Чујете ли? Шта је ово? — упитах узнемирено, готова да помогнем беднику. — Ех, ништа — осмехну се кафеџија — то Крста опет бије жену. Запомагање све ужасније. Ја постадох нервозна и очајна и рекох им: — За Бога, људи, што не оде ко од вас и не каже му да је не бије више? Јадна жена! — Што да се мешамо у туђе ствари? — рече један старац. — Кад је бије, значи да је крива. — II он се осмехну значајно. — Онда ћу ићи ја, да му кажем. Та то је злочин. Требало бих га тужити. Премлатиће је јадницу. — Нека је премлати. Закон му даје право и да је убије — рече један помлађи човек, који је малочас изишао из кафане с крчмарицом српкињом. Они су били добро обавештени о ствари и желели даје и мени објасне. — Какав закон? — планух ја. — Та ви не знате ништа! Закон му даје право да убије жену? — Закон, јакако. Сад можедаје убије; — затекао је... и он ме погледа победнички и с презрењем. — Како затекао?... — и ја се сетих и посрнух. А јауци не престају. — Је ли опет с Богданом? — упита равнодушно један дебељко. — С њим, него с ким? Она је њему верна — насмеја се онај човек, а за њим и сви сељаци. — Па ипак, људи. нема смисла да је убије; грешно је. Што се не разрачун? с тим Богданом? — одважих се ја да, савлађујући одвратност и стнд, узмем у заштиту ту грешну жену, али осетих одмах да сам казала глупост. Исмејаше ме. — Не бој се, неће да је убије — рече један. — Шта је Богдан крив? — умеша се кафеџика. Што да не иде, кад га она зове? Сваки би отишао. Он је мушко. Него