Delo

ЈЕДАН ДАН ПУТОВАЊА 379' — Е сад бар знам зашто ме бијеш! — казала је носле мужу. Тако први пут, а после се навадили... Да хоће Крста да је отера, она би и невенчана отишла Богдану. Он је добар газда п ваљан човек, а удовац, али се не жени, кажу, чека да умре Крста. Ама Крста не умире, а неће ни да је отера. Воли и да је подели с Богданом, него да је нема никако. Жена као ватра жива. Много згодна. Он и сад, кад се расположи у неким сватовима, загрли њу, павиче: — Имам жену, нема је у три царевине! А и јесте тако. Вредна и пази децу. Воле је и пасторчићи. — И деца све то чују и виде? — упитах с ужасом. — Jec’, брате. Можда не знају баш, ама погађају. Смеју се људи, кажу оно најмлађе пасторче казало једаред Богдану. — Чико, иди код нане; отишао оца у њнве. А Богдан би се побио са сваким, ко се усуди да је дирне. Луд је за њом. А и јесте много, много згодна жена. Он ми је тако причао и мене је то врло занимало и било ми је у исто време и стидно п незгодно како тај старац с одушевљењем прича о таквој ствари и реч „згодна“ чинила ми се мало незгодна, т. ј. не незгодна, већ сувише згодна. А норед свега тога многоструког осећања у памети ми се непрестано понављао мотив оне одвратне, скандалозне песмице, коју сам, као и све ружно и лепо што ме јако изненади, одмах запамтила. И ја сам се једила и гонила од себе ту одвратну песму, али се она опет враћала као безобразна, насртљива мува. Врућина је око подне била доста јака и ја сам се осећала умнорном, те *сам равнодужно пролазила поред лепих места, која би ме иначе врло одушевљавала. И мој се кочијаш ућутао. Сагао главу и мисли — да ли на своју парницу или, можда, на сина? Сусретосмо једна кола, која је терао један гологлав човек, а у којима се тужно испружио један велики, жут, мртвачки сандук. Гологлави је човек имао израз, који ме код човека највише боли, израз, као да се снебива што је жив. Он нас uoздрави, а поглед као да је молио за мало саучешћа и за опроштај што се морао срести с нама. Ми га одпоздрависмо с поштовањем. Још нисам ни престала да мислим о тузи тога човека, ни да погађам ко му је умро, ни да се бринем да му гологлавом не нашкоди сунце, — кад испред нас одјекну песма: „Еј, кад сам синоћ ишла из дућана, „Еј, сусрела ме мога дике нана“.