Delo

110 Д Е Л 0 Обилић стоји пред свима осталим витезовима. Но он не влада само „сјенима“, него и живим људима. Оваква је обсервација Мустај-кадије односно великог витеза: „Милош баца у несвијест људе „ал’ у пјанство неко прећерано“; а сват Црногорац пева: „Обилићу, змају огњевити, „ко те гледа, блијеште му очи“ (Г. В.) Не мање него дванаест пута у самом „Горском Вијенцу“ помиње се Обилић. После имена Божјега ничије се име у овоме делу, изузев учесника драме, не помиње чешће од имена Обилића. Обилића Црногорци сневају — и поносе се таквим сном — Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем жнве. II извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико њиме више живео него сам Његош. Витештво Обилпћа је разлог, због чега се Срби њиме одушевљавају, и због чега га Његош готово днвинизира. Због мањег, јер авантуристичког, витештва Херкула су Грци обоготворили; због мањег се витештва славе Леонид и Сцевола. Милоша назива песник „војинственим генијем свемогућим“. Као Марса! Но треба све и по стоти пут прочитати „0 Милоше, ко ти не завиди? „Ти си жертва благородног чувста, „војинствени гениј свемогући, „Гром стравични те круне раздраба! „Величаство витешке ти душе „надмашује бесмртне подвиге „дивне Спарте и великог Рима! „Сва витештва њина блисгателна „твоја горда мишца помрачује. „Што Леонид оће и Сцевола, „кад Обилић стане на поприште? „Ова мишца једнијем ударом „престол сруши а тартар уздрма. „Паде Милош, чудо витезовах, „Жертвом на трон бича свијетскога“. (Г. В.)