Delo

РЕЛПГПЈА ЊЕГОШЕВА 111 Само Србин може појмити ове речи, јер само Србин нојима н душом и срцем реч К о с о в о, с којом је опет нераздвојно везано и коју освећује име Обилића. Леонида је са триста Шпартанаца пао нред силом Ксерксовом. Леонида је био краљ, и то се од њега очекивало. Грци су свога јунака достојно обесмртилн. И цео по*грчки свет диви се Леониди. Но чему имају Срби да му се диве? Ево загонетке! Чему има да се диви народ, који је само пре сто година имао туцетима термопилских јунака? II већих, несравњено већих! Синђелић је показао веће јунаштво од Леониде, јер је иоказао исто јунаштво, које нико од њега није очекивао. Или, Леонида се борио с извежбанијом војском и бољим оружјем, него што је то обоје било у Персијанаца; — зар није јупаштво Голог Уеке и његових другова, који су се цепаницама борили иротив са свим др^кчије наоружаних Турака, веће? Шта имају да се диве Леонидн и Сцеволи потомци Вељка и Недића и Авакума? Оваква питања зачуднће странца, који не зна српску историју, и понеког Србина, који мисли да је зна. Једноме странцу и понеком оваквом Србину изгледаће мишљење Његошево о Обилићу преувеличано, ма да је оно буквално истинито. Проверимо за час ово мпшљење на историји. Агарјанска сила, „бич свијетски“, сјурила се неуздржано као мутна бујица преко нрегажене Византије у сриске земље. У овима је тада под слабом руком једнога свеца владала надувена властелинска олигархија, која је имала више претензија него дара и моћи, и више пепељаве мудрости за ^нутрашњу интригашку игру него политичке даљновидости и националног смисла. Обилић, витез без мане, стајао је верно уз светог Лазара, што значи: стајао је верно уз политику националну. Интригантска властела нису га љубила, и то му служи за похвалу. На косовској вечери, која преставља управо трагичнпји чин српске драме од сутрашњег боја, један од властеле, чнје је име међу Србима познатије од Јудиног, Вук, покушао је да окаља великог витеза пред царем и сабором, подмећућп му издајничке намере. „Благородно чувство“ Обилића било је тиме смртно рањено. У наше време, после пола хпљаде година од те жалосне вечере, ствар би се разрачунала двобојем у ком хоћете културном народу. Но витештво Обилића превазилазило је далеко ово културно витештво. Опрати своју част за њега није значило распорити Вука на двобоју, но учинити нешто,