Delo

112 Д Е Л 0 што Вук није био у стању ни помислити, камо ли учинити. Дишући огњем разјареног бога, Обилић се пробије сутрадан у средину турског табора кроз „дивјачне тмуше азијатске“, „гутајућ их ватреним очима“, као што је прошле вечере гутао злобну властелу, хитру да умањи онога, до кога се није могла узвисити. Сцевола је промашио Порсену. Обплић је пошао по смишљеном плану последње његове, верујмо, бесане ноћи — да распори Мурата, намесника пророкова и господара без мало целе негдашње империје Александра Великог. И није га промашио. Распоривши калифа, велики витез, наравно без иаде, да ће се моћи вратити и још једном за живота погледати мрског клеветника својим „ватреним очима“, створио је гробље око себе од Турака, који су му стајали на путу, док се најзад и сам није на то гробље спустио. II сад, свачија је реч слаба, осим Његошеве, да опише палог витеза, опруженог услед безбројних жртава, које је он сам себи припремио пред растанак с овим животом „Гордо лежи велики војвода „под кључевма крви благородне, „ка малопрјед што гордо иђаше „страшном мишљу, прсих надутијех, „кроз дивјачне тмуше азијатске „гутајућ их ватреним очима; „ка малопријед што гордо иђаше „к светом гробу бесмртног живота, „презирући људско ништавило „и плетење безумне скупштине“. Обезвитежена српска војска није могла одолети обезглављеној турској. Агарјанска бујица развалила је све бране и разлила се до пољске уставе. Од српског царства осташе развалине, „Српској капи свуд име погибе „постадоше лафи ратарима“. Племенита нација обукла се у „гуњ и опанак“ и посута стидом и угњетепа варварством почела је да преживљује своје вавилонско робовање, проклињући нсто толико своје безумне претке колико и своје угњетаче. Једина звезда, која је сијала у тами многовековног страдања потомака због греха предака,