Delo

РЕЛИГНЈА ЊЕГОШЕВА 113 била је „евета Милошева правда“. Ова звезда бдилаје пад норабоћенпм народом, одржавај.ући и крепећи у њему веру у себе и у крајњу нобеду правде. Његошева душа, која је жедиела за најузвишенијим хероизмом, нашла је свој идеал у Обилићу. Хероји су за њу и Душан и Новак, и Мандушић и Мићуновић, и Кастриотнћ и Карађорђе, но Обилић је „чудо витезовах“, оп се уздиже над свпма, он, као Ахилес, „над сјенима влада“. Ради расветљења несникове мисли о хероизму морамо се од номенутих витезова задржати још бар и на Мићуновићу и Карађорђу. М и ћ у н о в и ћ највише личи на Обилића. Отворен и простодушан, готов на наивну шалу (с нои Мићом) и осетљив нрема туђем болу (поводом Батрићеве смрти), не предајући се никад смућености и безграничпој тузи као његов поглавар (владика Данило), не мучећи себе вртлогом дубоке спекулације као нгуман Стефан, Мићуновић гледа нред собом пшрок пут, с кога га никаква сила на свету није у стању скренути. Тај пут јесте пут нравде, на који неправда не сме ни сенком својом стуиити, на који ништа не сме ступпти, што је нечпсто, несвето, неблагородно, слабодушно и тиранско. Мићуновић је човек дела, он „зебе од много мишљења“; све његове мислн упућене су на једну страну: како ће се што моћније заштитити правда и казнити неправда. Мпћуновић је изабрано оруђе несниково у погледу витештва као што је слепи Игуман његово и з б р а н о о р у ђ е у погледу философске мисли. Кроз Мпћуновића изражава Његош своје погледе на витештво и на витеза. Пословичне су већ постале на пр. ове нзреке: „Људи трпе а жене наричу“. „У добру је лако добар бити, „на муци се познају јунаци“. „Ђе издајник бољи од внтеза?“ Па најпопуларнија од свију: „Без муке се песма не исиоја, „Без муке се сабља не сакова! „Јунаштво је цар зла свакојега „а и пнће најслађе душевно“. Дело, 57. књ. 8