Delo

Д Е Л 0 9К п духовне власти, да би дошлн до коначне негацнје ове последње власти.1 2Неусиели нокушај Наполеонов за образовање независие нацноналие цркве у Француској извео je нешто каснпје абат Ф. Ф. Шател 1857 г.). Потпомогнут од Тамнлијера и француских слободњака, са девизом „Ним мора пасти“, засиује он такву цркву 29 јула 1831 годпне, и одмах ндуће године пзда своје веронсповедање (Profession de foi de l’ćglise catholique — franpaise) и у овом огласи основни принцпн модернпстичкога гледишта на богословску науку, а на име, да је разум основа веровања, и да њему ваља сљедити и онда, кад разум с вером дође у онреку.Слнчан нокрет за установу националне цркве, независне од Рима, јавио се у Немачкој још 1817. На челу покрета беше Весенберг, генерални викарије у Констанци. Он би гоњен п не може остварити своје планове; али његове идеје проузроковаше од 1844 велики нокрет „немачкога католицизма", захваљујући издржљивом раду капелана Ј о в а н а Р о г е. У прогласу који је Роге упутио нижем духовништву и народу, иапа се назива „туђинским власником, који претвара религију у оруђе својега власништва и онакажава је злоупотребама; који своје поданике држи у духовном ронству; — руши сугласност међу народима и подрива благостање отаџбине.“ Проглас завршује речима: „Храбритесе! Ваља да будете људи, пуни љубави своме иозиву, мужеви, који пламте жељом, да усреће људе! — Сад ви нисте такви: сад сте робови у напе; вама су отели слободу разума, воље, срца. Зато дижите се противу тиранске силе римске јерархије, уништите празноверицу, тај отров слободна рада и слободне врлине, раскините окове 1 „Модерна држава — цишу модернисти — јавља се као орган, одређен да регулише развитак заједнпце с њеним материјалним и моралним иитереспма, у колико се ови садрже у функцији јавнога живота... Црква мора битп слободна од сваке дужности у политици; она се’ мора повући у сверу своје духовне моћп“. (II Programma dei Modernisti, р 125.). Али, школи модерниста није доста да држава буде одвојена од цркве, она хоће да црква буде потчињена држави у свима светским одношајима, какотојасно запажа папска екциклика. (Pascendi dominici g r е r i s § III. n. 5.). 2 Cbatel у Kircheulexicon-y Ветцера и Велтеа III Bd. 108—110. ss.Taj прпнцип нарочито држе француски модернисти наших дана, као што су: Лоази. Лабертонијер и De Roy.