Delo

МОДЕРНИЗАМ 109 се распада у три сасвим разлпчите групе, но циљевима и за дацима. П р в у групу чине модернисти к о ј и негирају религнју откривења и црквени догматизам. Ту груну представљају французп : абат Лоази, Лабертонпјер, Блоидел, Едуард де Roy и једннм делом талијански модернисти. То је заиста „црвени католицизам“, крајна левица модернизма. — Присталице ове груне уче, да је религија „акт савести", да се опа човеку јавља теао неонходни постулат његова унутрашњог сазнања. — Догма је резултат унатрашњег гласа човекова, а не — спољашњег ауторптета. Догма није нешто првобитно, него спроводно, просто помоћно средство. Првобитан је сам живот. Христос није саопштио људима систем апстрактних истина за веровање, него је проузроковао у свету човечапском божански живот. Он је тражио од својих сљедбеника само вршење својих заповеди. Зато је вера само један морални акт; зато се вера и шири само на практпчну страну човекова жпвота. — Одстраннвшн тако два основна елемента наше вере: откривење и догматизам, модернисти ове врсте устају и на божанску личпост нашега Спаситеља, и раздвајају псторпског Христа од Христа легендарног у теологији.1 На тој тачки „црвени католицизам" се додирује са рационализмом Ричлијеве школе у садашњости. Другу групу научног модернизма чине: Њуман. Тирел и енглески модернисти, који траже е в о л у ц и ј у д о г м е. То је умеренп модернизам. Он се темељи па основи философскога монизма, који претпоставља непрекидно развиће Апсолутнога и његову иманентност са човеком. Непрекидно развијање Апсолутнога објављује се и у догматској страни хришћапске религије и повлачи за собом ненрекидно развијање догме, те се ова не мора претпоставити у вечној и пеизмењеној форми. Овом теоријом иравдало се донекле латинско новачење у области догмата, те с тога, ни строги ултрамонтанци нису осуђивали Њуманову науку. На против, они хвале Њумана што је еволуцију прпсвојио, не науци догме, него њеној — како веле „репрезентацији". Догма је у суштини неиромењена, јер је од Бога. Али њена репрезентација, пропорционална је јачини и енергије душе мислиочеве, и експанзивној моћи његова разума, и може бити различна ирема предмету, времепу и околностпма.. 1 11 Programma §: I, 75: р.