Delo

114 Д fe Л 0 је она за то да су внше у друштву, а пе да хватају прпкрајк^ овако у двоје. II баш у овај тренутак их сретпе ua стази неки витки коњички поручпчк. После нрвнх поздравпих речеипца, oua му слободно, готово рођачкн, пружн своју само чипком покрмвену руку, другом посла мужу нољубац, климну главом и с хидалгом уситнн крпвудавом стазом пут тморпога гушљака. Шетали су дуго, ћеретали, одмарали се, нзјављнвали љубавна осећања, као да је то обома први иут. У сазпању да је нред мужем го* тово иеодговорна, јер је тобож иовн, впши тип савремеие жеиске, она се беше сасвпм заборавила и јамачно бп још дуго ту остала, да извежбани у овој rpaun поручник не ђипи, галантно јој иружи руку и не рече: — Госпођо, муж вас чека... Време је ручку. Готово све је заузело своја места у пространој сали за ручавање и, као нека добро васпитаиа велика задруга домаћинска, похитало да се нн на кога не би чекало. Њу је муж дуго чекао док се облачила и док јој фризерка памештала косе у опако чешљање, како је данас помодно и како се виђа само у околини порушене престоиице Филипа Маћедонскога код сељанака. Муж је већ нолуљутито пошао к ресторану, а она за њим назорпце, подижући час једну час другу руку да намешта чешљеве и чијоде. Све јој се чини да пије довољно опремљева. И таман да уђе у ресторан, кад их на прагу срете други познаник, велики удварач и помодар, којему је, при том, веома криво што је само Србин, а не чистокрвни Инглез или Француз. Он их заустави, показујући последњу свеску нота што му је послао неки Цимерман из Лајпцига, код кога, узгред буди речено, он само и поручује ноте... Опа, иипајући свој оковратник, рече мужу да уђе и поручи јела, док она разгледа ове новости. Муж уђе, седе за сто, разгледа мени, па обори главу, јер опази да га цео свет — ко жали, а ко презире и смеје му се због госпођина држања. Он осети сав тежак положај свој и виде да је просто лудо чекати је на ручак, каогод и поћи и звати је. Он поручи за себе супу, али му други гутљај застаде у грлу, јер га одозго срете нешто што брзо поче да мили као читава во.јска мрава. У мало му сузе не грунуше од бола, и он осети да је глуп толико исто колико и несрећан. А ноложај безизлазан. Све је отишло ђавољим трагом. Он се просто предаде