Delo

416 Д U Л о — А знаш, дакле, да uehe доћн? Откуда знаш? — и смејала се, смејала се јетким смехом. Не кпњн себе, ue кнњн меие, драгана, — рече он тпхо, нежно н поче је љунко п умнљато привлачити к себп. Дона Марија се није оппрала. Впшесе. нпје смејала uero је оборила главу и очекивала, како се чипнло, неку реч или какав покрет. Алн не бп ни речн ни покрета. После нежног увода настуиила је, као п увек, нека хладноћа, која им је везпвала језик и ледила срце. И увек бп oua прва ирекинула то ћутање. I/ — Па, дакле, Марко, како ти то знаш, да илава Виторпја неће доћн ка леди Клервиљ. — Тако, што она не пде внше у друштва, Марија. — Је ли се сасвим повукла од света? — кликну она, заједљнво се смешећи. — Готово сасвим. Уосталом, она нпје никада волела друштвенп живот. — Може бити да се клони тебе, Марко. — Мислим... да, мнслим, да м,е се клони. — Ја велим да Виторија Казалта тебе још воли — прошапута тихо дона Марија, као да говори за се, као да самој себп ионавља ствар, коју је већ стотину пута изговорпла. — Не! не! — рече Марко живо. — Шта ти знаш? Ја ти кажем, да те она још непрестано воли — ионовн она одлучно, готово заповеднички. — Само је једна жена, која мене воли, а то си ти, Мари, то сп тп! — одговори он, желећи да заврши тај разговор. Чувши те прве речи, Марија се сва нретвори у ухо, као да је хтела у њима наћп какав траг, неку усиомену на минуле ствари. Али не чу оно што je очекивала. Речи су биле исте, али нпје био исти глас, што их је рекао, ннје био, можда, исти човек, који их је пзговорио. И на њеном лицу залебде, за часак, израз разочарања, израз који он не онази. — Никада нисам била на чисто, Марко — настави она озбиљнпм гласом — да ли си ти кад озбиљно волео ту Виторију Казалта? — ТТТта ће ти то сад? — рече јој он доста зловољно. — Сада ми не треба ништа... истина је. Али ипак, била бих рада. то чути од тебе.