Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 417 — Колико пута си ме то питала, Мари! — рече Марко пола прекорно а пола љутито. — И ти си мене питао, више пута, Марко, да ли сам волела свога мужа — одговори она гневно. Чим је то споменула, Марко се промени. Сваки женски траг нестаде с његог веома благог и нежног лица, а одлучне и тврдоглаве црте профила, браде постадоше још оштрије, још суровије. — Зашго спомињеш свога мужа? Зашто га спомињеш, Марија? — Зато што он није умро, Марко; зато што постоји, што живи — ироговори она заповеднички, а из очију јој севаху муње. — Ја га мрзим: немој ми говорити о њему — рече Марко потмулим и јетким гласом. — Зар га мрзиш? Зар га мрзиш? — упита она страсно, бојажљиво. — Ти то знаш, ти то знаш, не питај ме више! — викну он, затим устаде и размаче столице, да по соби прошета. — А зашто га мрзиш? Зашто? Реци ми, реци! — Зато што је он једини човек, на кога бих могао, на кога морам бити љубоморан, Мари! — узвикну он у највећој раздражености. На дона Маријином лицу залебде весео осмејак, који је долазио из дубине срца и којп се не може описати, осмејак који он не виде. — Ја сам се тебе ради одрекла њега, његовог имена и имања — рече простодушно жена. — А сад се кајеш, кајеш се, је ли? — упита он још гневан, али већ расејан. — ...не кајем се — одговори она после кратког оклевања. — Ја сам, видиш, Марија, уверен да он тугу.је за тобом. — Не! — Уверен сам, као да ми је то казао. — Боже сачувај! — ...и уверен сам да би те примио, Марија, када би му се вратила. — Не би. — Би, примио би те. — Зар да се осрамоти? —■ Дакако, јер те воли. Дело, 58. књ. 27