Delo

418 Д Е Л 0 — Зар да буде смешан? — Волн те, волн те. — Премда зна да ја њега не волпм? Шта марн то ? Он бн те прнмио, у нади да heiu га заволети. — Та то је лудост. — Свн они који воле лудп су — промрмља тужно Марко Фпоре. Зачуђена, тронута, она га погледа. Гледали су једно у друго, као да бејаху радн познати се. Били су нсти они, исти онакви као и сваког дана, као и сваког вечера. Чим би се састали — чудновато заиста — чосле неколико тренутака бп својим радозналпм и суровим ирстима стали иозлеђиватп старе ране, које као да су зарашћивале, те би из њихове немирне душе, коју су понекад разапињали грчеви, изнова иотекла крв. Била је то одиста она, дона Марија Гваско Симонети, љупка, дивна жена, она, која беше предмет тисуће жеља, које је све одбила својом женском достојанственошћу, својим безграничним поносом, и која је, наједанпут, махнито заволела Марка Фиоре и махнито и верно га волела нуне три године; то је била она, у тој кућп, у којој се настанила сама, поштоје пре три године оставила брачни дом, да би живела само од силне, ватрене, сталне љубави, у којој се све друго заборавља; то је била она, која се из дана у дан пролепшавала, у пуном развоју своје женске љупкости, у средини најодабраније раскоши што ју је око себе створила, у соби, којаје видела стотине љубавних појава, у својим одећама, у којима се огледала њена драж. А човек, Марко Фиоре, млад, иун живота, који је то вече дошао, он, страсни љубавник, који није могао да жену своје љубави дели с другим, тај човек није пао пред ноге тој жени, није загрлио ту жену, није је привукао к себи нити пољубио као нешто што је његово. Напротив, они су се, као и сваки дан, као и свако вече, од неког времена, стали горко, заједљиво преппрати, чешће спомињући оно двоје изневерених, Виторпју Казалта, вереницу Марка Фиоре, Емилија Гваска, мужа дона Марије Гваско Симонети. Потом се потрудише да се савладају. Она отиде на други крај собе и на клавиру, који је био застрт неком простом материјом с цветићима, намештала је неке стварчице, докле се њен профил, малко погнут, љупко оцртавао испод густе сенке