Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 419 дивних јој власи. Он извади кутију с цигаретама и упита је гласом, који већ беше изгубио израз: — Могу ли да нушим? — Пуши. — Хоћеш ли ти једну цигарету? — Нећу, Марко. Она се врати шезлонгу и умиљато се извали на њ, пошто је под главу подметнула једно мало узглавље, да јој се не би покварила коса. Тако су остали неколико тренутака, он полако пушећи, а она, иснружених руку покрај себе, гледајући неодређено по соби. — Јеси ли се одлучио, Марко, куда ћемо ићи у августу? упита она, наједанпут, благим гласом. — Још нисам на чисто. .. — промрмља он — ма куда ишли, ма у који далек и непознат крај, свуда ћемо наћи света... — Тако је, нажалост... — додаде она. — Ти нећеш ни с ким да се састајеш... — ... То јест, не бих била рада. — То није могућно, Мари. — Патим, кад сам међу светом, Марко. — Али зашто, мила? Зашто? — Не знам. После неколико тренутака настави он веома мирно: — Хајде да останемо у Риму. Она се трже и намршти. — У Риму? у Риму, у августу? — Кад не можемо ићи никуда — одговори он, не опажајући Маријино изненађење. — Ти дакле, Марко, одустајеш од намере да, као и сваке године, путујеш у поље? — Одустајем — рече он расејано, ништа не опажајући. — Одустајеш драге воље? — Драге воље — понови он клонулим гласом. Зашто је није погледао? Видео би како јој се лице наједанпут јетко намрштило, а затим, после јуначног напора, разведрило. Али чуо је хладан, поносан глас, који му је одобравао. — Онда да останемо у Риму, Та сурова и горка погодба, која је уништавала један од њених најлепших снова и разоравала једну од њених најве27 *