Delo

420 Д Е Л 0 ћих радостп, иотиисаеа је, како се чннило, беа многог цењкања. Мало оклевајући, наставн он: Касније... у сеитембру... рада је мајка да будем крај ње. — А где то? У Спелу. Та зпаш већ, на нашем добру, где она нроводп јесен. Као и увек, код оних речи, за које се бојао да јој се неће свидетн, Марко бп се пз учтивостн уздржао; никада није изговарао тачно оно што би хтео рећи; увек се трудио, уз учтнв осмејак на уснама, да му разговор буде што одређенији. Али Марпју није могао преварити: она је одговорала. кратко и јасног пптала озбиљно, захтевала што јаснпји и одређенији одговор. — Алн три недеље није го исто што и две, Марко. — Није исто... имаш право. Гледаћу да своје бављење скратим. — Зашто да останеш толико? — Мајци је ове године потребна помоћ. Мој брат Ђулио не може. Непријатно ми је да кажем, али моја мајка стари... Кућно бреме је тешко... морају да се доведу у ред многе ствари... а поред тога... ја помало пренебрегавам... своју мајку... — Па добро, остани трн недеље — рече она, оборивши главу, да би нрикрила севање својих поносних очију. — А ти? Како ћеш ти? У септембру, у Риму, сама? — Како могнем — рече она, заваливши главу на углавље. — Јадна Мари — нзусти он тихо. Те две речи биле су тако тужне, у њима је било толикобола, толико жаљења, да она јетко одговори: — Не жали ме, Марко, нећу да ме жалиш! — Тебе, дакле, све вређа, Мари? — рече он зачуђено. — Жаљење ме највише вређа: свачије жаљење. Али твоје жаљење наноси ми смртну увреду. — Ти си сувише поносна, Марија. — Сувише, Марко. — Зар неће ништа никада иобедити тај твој кобни понос? — Ништа, никада, нико осим мене, па ни ја сама. — Понос доноси сузе, Мари? — Тако је; али мало пута су људске очи виделе моје. сузе — рече она.