Delo

IIOCJIE ОПРОШТАЈА 421 Он је ocehao, да то вече, као и многих других вечери, неће <3итп не само жара страсти него ни оне милине, што их је некада ирожимала, кад год би били једно уз друго. Лена и мила му жена била је крај њега; били су сами, сами и слободни, сами и госиодари сваког покрета своје душе, сваке своје радње: али нека тајанствена сметња беше се испречила између њих, тако да сва љубав, сва слобода и све лепе жеље беху таште. Пред Маријом је стојао човек, којега је волела, који је био привлачан, здрав и млад, са свима заносним особинама душе и срца, и тај човек био је њен, по некој неодољивој сили, и могао јеиморао још бити њен, у сваком часу свога живота; али свега тога није било више, као да је нека опака, веома онака рука, уништавала цвеће и илодовете љубави. И, међу њима двома, као да је Марко Фиоре, изнурен, намучен, пред том иренреком попуштао, клонуо. А страсна Марија Гваско борила се, опирала, трудила се, да савлада ту опаку руку што је, у тами, кидала све руже њихове љубави. И, онако поносна, клонула је тек када јој је снага малаксала. — Зашто не идеш сад? — рече она, замишљена. — Мислиш? Је ли време? — Дабогме, сад ће једанаест — додала је. Ако би се после хтео вратити, морала бих дуго да те чекам. Он развуче обрве, као напрежући се, да удахне ваздуха, да говори. — Ствар је у овоме... био бих рад, после, да одем с мајком и Беатричом кући. — Ах! — оте јој се само из груди. Ћутали су. Он обори главу, с оним од неког времена уобичајеним изразом ишчекивања ствари, које се морају догодити. Она, напротпв, своју уздиже с поносом, који јој је тиштао душу. И чак јој пође за руком да се насмеши. — Па шта ћеш после радити код куће, Марко? — Лећи ћу. Уморан сам мало. — Од чега? — Тако, не знам. Осећам у телу неки необичан умор. — Требало би да зовнеш лекара, да те нрегледа. — Мислиш? Одмор лечи све. — Тако је. Сећаш ли се, Марко, како некад ниси могао лећи док ми не наиишеш писмо. — Да, сећам се... рече он, зачуђен. — Али кад је било то?