Delo

422 Л Е Л О — ...било је ире... Пре... но што смо станопали заједио — рече она, а усне јој лако задрхташе. — Дакле одавпо — одговорп он иростодушно, не разумејући је. Устаде, да иде. Узе обе њене руке, детињски номилова њима своје лице и пжљуби пм мекане и мирисне дланове. А када она оборн главу, он је ue пољуби у очи, као кадјеушао; његови нољупцн се заронише у тампе и мирисне вале Маријпне косе, не спустише се ua Маријино лице, ua њене усне. — Сутра дакле, Марко? — нрошапута она, окренувши главу на другу страну. — Сутра, зацело, Марија — рече он. Она га испратп, два или три корака, готово до собних врата. Ту он застаде, радн још једног погледа, ради још једне речи: — Toujours? — упита она. — Toujours — одговори он. Монотон им беше глас, и боја гласа, и лице без израза, када су изговорили те још пре трн године уобичајене опроштајне речи. Потпуна тишина владала је у Риму, када Марко Фиоре уђе у своју кућу, у стару палату Фиоре, у улици Бока дп Леоне. Његова мајка и Беатриче вратиле су се кући пре њега с примања у енглеском посланству. Када су полазиле нису га могле наћи у пространим, цвећем окићеним дворницама, где су зелене биљке, у читавим шумарцима, на блиставој светлости, чиниле веома леп, раскошан, отмен украс. Дона Ардуина Фиоре и дона Беатриче нису га тражиле впше, мислећи да се вратио својој осамљеној драгани, у тихи летњиковац, у улици Санта Марија Мађоре. Међутим, он се тискао тамо амо кроз свет, кроз дивне зимске вртове пуне заносних мириса, кроз мале дворнице, све у лаким разговорима, који су прекидани и настављани, с пријатељима, с госпођама, с девојкама, у разговорима који су, у току фриволних фраза, уз смех и осмејак, доносили готово увек понеки приговор његовом стању, стању човека за увек сиутаног, човека који је сам себе прогнао из друштва. На отворени приговор, када би била споменута дивна Мари Гваско, жена