Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА која је учинила чудну смелост у једном претворном друштву, он би смешећи се оборио очи и не би одговорио, а ако би приговор жени, које не беше ту, био претерано пакосан, жени, која је бацила све на ломачу, да би га могла волети у слободи и леиоти, његово би се лице уозбиљило. Али увек, после таквих добацивања, разговор би ослабио или би се прекинуо. И он би се одмах осетио као туђинац у том друштву, које је ипак било његово, у том свету, који је био његове касте и м.оже бити његове крви. Три године живео је ван тога света, и то је било довољно, па да се раскине веза: више се није познавао с њим. Али то вече, у тој одабраној елеганцији, међу најленшим римским и страним женама, међу најславнијим људима или људима најзнатнијим у највишим круговима, учинило му се, као да се сродни атоми траже, стапају, и као да онај други Марко Фиоре, млади витез, иун младалачке бујности, онај лакоумни и љупки, нежни и безбрижни Марко Фиоре, онај Марко од пре три године, на неки чудан начин ускрсава. А када би се који пријатељ, Koia госпођа значајно насмешили због његовог тајног брака, како су га називали, он би осетио у душн неки јед, неки терет. И тада би у моралном, а може бити и физичком узбуђењу, видео ону тиху собу у летњиковцу Санта Марија Мађоре и осамљену жену, која је ту живела, очекујући га; и видео би, да то више није она Марија Гваско, у својој поносној и страсној лепоти, што одсјајива силном и милом љубави, него да је то заповедничка прилика у свом несавладљивом поносу, душа, која је све дала, за увек, и која је све хтела, за увек. И бреме тог његовог љубавног окова притискивало му је срце, када је излазио из величанствених дворница енглеског посланства. Али када је ушао у своје велико одељење, у коме је становао као првенац, у палати Фиоре, када је био сам у својој пространој соби, једној од оних старинских соба, с високом таваницом, са старинским намештајем, кадајеутами и полутами угледао четири или пет слика Марије Гваско, KOje беху понамештане између лепих и скупоцених стварчица, што су красиле столове п полице, када му је поглед пао на једну слпку више његовог узглавља, на слику његове Марије у простој, црној путничкој одећн, с малим шеширом на бујној коси, слпку на којој као да се беше упутила, нредата заносу и забораву, некој идеалној мети, а у истини та мета је била љубав, пошто је та