Delo

4*24 Д Е Л 0 слика нарађеиа иа њиховом првом иуту, уираво на њиховом бегству — Марко Фиоре се трже, као да га је пешто нзнутра уболо, а срце му се расплнну у чежњи за Маријом Гваско. Пред његове духовне очи искрсну њен лик, алн ue са тнх слика, него пз дубпне његове душе, где беше урезан, њен лик са свпма љубавним дражима: н учпнн му се, да га је окружнла нека смртна, непзлечнва туга, и учини му се, да се загледао у очи тога страсног, снужденог, ватром сажизапог лика, учини му се да те очп роне сузе, које је он у стварности тако ретко впђао. Чаробно привнђење, јаче него ма какав облик опипљивог живота! Срце Марка Фиоре хтело је препући, кадаје видео, у свом сну, како Марија плаче, н огромно саучешће, огромно кајање обузе га, штојето вече, сваком речју и сваким покретом растужно ту жену, што јој није ироговорио нн .једну једину и нстинску љубавну реч, што је није послушао, када му је страсно и бојажљиво говорила, да јој се врати после ноноћи, као што је ранпје чннпо увек, и што је она тамо горе била сама, сама са својим болом занемарене жене, сама са својом тугом остављене жене. Дуго се није могао Марко Фиоре смирити у својој соби, мислећи непрестано на своју хладноћу, на своју суровост и напослетку је осетио пеодољиву потребу да изиђе, да оде ка Мари, да јој падне пред ноге, да јој спусти главу у крило и да с њом заједно плаче, да плаче дуго и горко. — Идем — рече сам себи н крепу се. Алн не крочи преко ирага своје собе. Валови једа и кајања вратише се лагано и расплинуше на дну његовог срца, које се наједанпут, на неки тајанствен начнн умири. И он замисли да је изненада ушао у кућу Марије Гваско и да га она не чека, него, може бити, спава. Може бити да то вече Марија није ни плакала, као што се то њему привиђало, или је, може бити, понос сагорео сузе. Тако хладна и сурова била је према њему то вече! С коликим ли га је уживањем кињила, а затим охоло и сурово искалила своју љубомору! И с каквим ли је поуздањем, с каквом хладноћом одобрила све оно, што се он једва усудио изговорити, бојећи се даје не увреди: да у августу не иду на пут и у поље, и да у септембру буду далеко једно од другог! И с каквим ли је поносом одбила његово нежно жаљење! Марко Фиоре не изиђе из сво.је собе. Његова воља ка добру ишчезла је, његово кајање изгубило се, његов сан о љубавној утеси, о човечанском саучешћу расплинуо се.