Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈЛ 42 б Велика празнина ширила се у њему и око њега: он више није имао жеља, нада, намера. А Маријине слике, око њега, нису му говориле ништа више, и он их је гледао, пре по што је ватворпо очи да заспе, као непознате му нрилике, као бића за која и не хаје. Дуго још лежала је, удубљена у мисли, на узглављима, жена, која је остала сама, на светлости ламне, што се блистала као опал, у својој одећи од угасито - сребрнасте свпле. Двапут изби њен часовник, а она то не чу, занесена у свој унутрашњи живот. Књига је пала на под и није дигнута; столичица, на којој је седео Марко Фиоре, беше недотакнута, крај ње; у ваздуху је остао лак мирис од цигарета, у непеоницн на сточпћу мало пепела. И међу тим толиким сведоцима једног минулог часа, али који је изрекао своју реч сурове истине, жена се удубљивала у притуљени жар своје узбуркане душе. Из тога заноса прену је лак корак њене собарице, бледе и младе девојке, која је напрезала очи, да јој се не би опазио умор. — Хоћу ли да чекам господина? — упита она тихим гласом, као да се бојала, да не иробуди госпођу. — Не, пдпте да спавате — одговори кратко дона Марија. — Ако чека Ваша Екселенција, нричекаћу и ја — додаде она ревносно. — Немој, господин неће доћи. — Ах! — изусти девојка, оборившк очи. И изиђе, рекавши лаку ноћ. Дона Марија, наједанпут, устаде, брзим корацима прође кроз дворницу, затим кроз собу, где јој беху књиге, слике, сто за писање и где је нроводила јутро, када не би излазила, и журно уђе у своју собу за спавање. Ту је горео жижак, ширећп своју благу светлост; неки нежан и свеж мирис испуњавао је ваздух, све је у том сумраку било некако пријатно и иримамљиво. Као нека бела сен, као нека ваздушаста сен блудела је дона Марија тамо амо по соби, не застајући, не додирујућн ништа, као да тражи нешто, а неће да се потрудп да га потражи онде где је; свплено шуштање њене одеће пратило ју је; овда онда тргла би се и застала, као да чује нечије кораке. Постеља, с покривачем од старинског броката