Delo

426 Д Е Л 0 с цветићима, којп беше отпочен позлаћеном траком, била је памештена н беласкала се са својим плахтама и чипкама. Наједанпут застаде, каодаје нешто угледала: њене искуене руке отворпше један орманчић од уметпнчкн изрезаног дрвета, и пошто су мало иретурале, нзвадише неку стварчнцу. То је била нека књнжпца или, може бити, бележнпк. Превртала је листове, али пије могла да чита. Прпђе жишку, као нека узлелујана сенка, нађе страну н нрочита, а из груди јој се оте гласан крик, силан крик, од кога сва уздрхта, паде крај своје постеље на колена и грчевито загрли узглавље. — Десет дана! Десет дана! Стотпну иута, уз стотиие јецања, нотоком лијући сузе, као да се избезумила, понављала је ова жена гневним, бесним, тужннм гласом те речн; изговарала нх је очајничкн, сетно, болно; затим их је тихо шапутала, па онда мрмљала. Hauoслетку је ућутала. Сузе су јој пресахнуле. Јецање јој се утишало; дрхтање престало. Устала је, али срце јој се у грудима беше следило и отврднуло као стена. Уморна заспала је у својој постељи тешким сном, без мисли, без успомеиа, без снова. \ II Ушавши, рано ујутру, у двориште Диоклецијанових Терми, где је нови Рим установио музеј од свега онога што је, последњих година, дао истраживани и прекопавани Тибар, ушавши у то немо и пространо римско двориште, дона Марија Гваско Спмонети затвори штит од белих чипака и стаде гледати унаоколо. Не беше ли, можда, то тихо, сунцем обасјано двориште, у коме се зауставила, порта некога манастира? Четири широка, покривена трема окружавала су врт, у коме је било ружа, шимшира и дрваца; на средини је био камени сунчанп сахат, а до њега бунар са старинским точком, о чијем је ужу висило ведро старог облика. Зидови свију тремова били су окречени, бели, и по њима су висили мраморни одломци, комади римских барељефа; покрај зидова стојала је овде онде понека биста на свом педесталу; ту је било и дрвених клупа за оне, који су ради да се одморе у тој порти, пошто су разгледали горње музејске дворнице, или за оне који хоће најпре да загледају у Бедекер, тога поузданог иратиоца сваког туђинца. И сад, у почетку лета, у десет ујутру, на том месту није било никога; дона Марија је стојала не знајући шта да чини.