Delo

НОСЛЕ ОПРОШТАЈА 427 Била је обучена у бело, у неку мекану материју што се прелива а ни мало не шуштп, а око белог јој шешира, бујне косе и дугуљастог лица беше обвијена велика, веома нежна бела копрена. Та бела одећа, у којој се кретала као у неком густом, белом и меканом облаку, што очима даје осећања духовне насладе, озаравала је младошћу, раном и свежом младошћу: њена лепота је одсјајивала, а испод прозрачне коже на образима струјала је крв живље, те се јаче руменило нежно и изразито јој лице. Само јој је у очима било неке сете, у њиховој неодређеној сиво-плавој боји: нешто ноносно, тужно, скривено мутило их је и по неки пут гасило поглед. На устима дона Маријиним није се могао опазнти ни траг од осмејка. И тако стојећи беше се толико удубила у неку своју мисао, у неко своје осећање, да је готово заборавила зашто је дошла у то необично доба, у тај необични крај, у те Диоклецнјанове Терме. — Добро јутро, дона Марија — рече јој један господин, који јој је долазио у сусрет и који скиде шешир, поклонивши се веома правилно, као да је у дворници. — Добро јутро, Прована — одговори она, оборивши очнекапке и лако угризавши усне. — Откад то ви иохађате музеје и волите старе кипове Фаустине и Британика? — Ах, не волим их, драга госпођо — рече он журно, подругљиво се смешећи. — Не разумем их, те према томе немарим за њих. — Па онда, зашто сте... — Да бих могао разговарати с вама, насамо, на месту,. које је потпуно пусто у ово доба године. — Зашто нисте дошли мојој кући? — настави она озбиљна лица. — Тамо сам, каткад, сама. — Да, али сваки час може наићи Марко Фиоре, а ви му не можете забранити да не дође, рече Прована хладно. — Зар ви толико мрзите Марка Фиоре, Прована? — рече она готово га изазивајући очима. — Не мрзим га, завидим му — одговори он удварачки. — И похитали сте, да се са мном састанете онде где он неће бити, да ми кажете нешто што оп не сме чути? — рече она заједљиво се смешећи. — Па... ви сте дошли... да ме чујете — одговори он нежно. Она још јаче угризе усне. Из своје торбице са позлаћеном