Delo

4 32 Д E Л O — Да грдног беднпка! — изусти она с изразом бескрајног ирезрења. — Xohy ли то да кажем Ммнлпју Гваску? — Кажите му штогод хоћете. — Зар вас његова љубав не дира ? — Не. — Зар вам се његов опроштај не чннн узвншено дело? Зар он није јунак? — Ја сам једно бедно, ннштавно створење, те не знам шта је то узвишеност. Ућутали су. Топлота је освајала, ваздух постајао загушљивпјн. Птпце с.у мање цвркутале у жбуњу. На земљи, у врту, лежао је овде онде понекн листпћ од нрецветане руже. — А шта бисмо, после свега тога, с Марком Фиореом? упита она подругљиво. — С Марком? — Да, с њим? Шта би радио он, када бих се ја, ирема вашем мишљењу, вратила свом мужу? Шта he да буде с Марком? — Он he бити задовољап, што ће моћи да узме Внторију Казалта; та га девојка чека већ три године. — Ах! — изусти она гласом, који се Провани учини непознат. Не опростивши се, не погледавши га, окрену му она леђа и брзим корацима замаче иза трема, а Ђани Прована се не усуди да пође за њом, да је стигне. Превео с талијанског Михаило Добрик. — НАСТАВИТ.Е СЕ —