Delo

370 Д К Л 0 III Дрењовскн је изншао ua веранду. Дворогн месец пловио је по небу а са липа над Вагом чуло се нрижељкивање сла* вуја. Клонот сељачких кола донирао је са друма, све се то спремало на ноћни отпочинак. Дрењовски је био невесео. „Какав је живот!“ мислпо је. „Човек неирестано мора да се бори. Са.ме протнвностп, па како још неириродне!“ Даске на верапди закврцаше под оштрпм корацнма Аделиннм. Јанко хтеде да пође. „Не бежите, висвађало!“ рече простосрдачпо. „Ја сам вас баш тражила. Врло сте ми потребан“. „Стојнм вам на ^слузи“, одазва се наш филолог, нешто у непрплицп. „Нас двоје свет не разуме“, настави девојка смешним иатосом, „с тога, хтели не хтели, морате ми бнти новереник. Је ли да ћете се одазвати моме новерењу? Та ви не умете бити издајицом. Замислите само, данас ми је Рудињи, ваш супарник, тамо поред Ваге изјавио љубав! Разумете ли, праву љубав са свима потребним уздасима. Господе Боже, што вам је бечио очи као преклана овца! Али чптава весела историја има једну врло жалосну страну. Ви познајете наше иородичне ирплике, знате да су сви наши заљубљени у Рудињија, почевши од доброга оца па све до Марте!“ „Па нека га узме Марта“, — помислио је у себи нови повевеник девојчин. „Замислите само каква би бура избила у нашем мирном дому, кад би раскалашна, тврдоглава и неучтива Адела окренула леђа будућем поджупану, посланику, паши и Бог те пита чему се још од њега не надају!“ „Ја бих рекао, да се читава ствар у првом реду тиче вас саме, па онда“. „Да, па онда! Верујте ми, ја нити имам воље нити смисла за романтичне сцене. „Непослушна кћи“, „незахвално дериште“, „сузе“, „молбе“ и т. д. — све то мрзим из дубине душе. Па ипак ми је жао матере. Посаветујте ми, ако Бога знате шга да радим?“ То неочекивано, искрено признање раскравило му је душу. Први пут у животу је видео женско створење, које га детињски, срдачно посвећује у CBOje тајне. Впдео је зажарене образе, чуо неправилнп дах, који је доказивао да су јој узбуркани осе-