Delo

ЗАРОБЉЕНИ ЦАРЕВИЋ 379 него he је сматрати за нлод вашег несташлука. А што је главно, штета би била тако мирисну ружу сплести у један веиац са трњем“. „Да ли и то последње спада у панславистичку науку?“ — пптала је Адела у полазу. Дрењовски је погледао за њом погледом пуним ocehaja. „Дрењовски се мени подсмева“, мислила је Адела лежући. „Али, обешењак, уме особито да предаје. Ко би могао и мислити да у таком простом, сухопарном Словаку лежи голика ризница великих мисли! Колико сам красоте чула из његових иријатних уста. Како су му се светлиле очи кад је говорно о својим песницима и мислиоцима, како је рекао кад је говорио о своме илемену чије се чело наслања на северну тачку а снажна пета на Кавкас, десна рука додирује Алпе а лева Кинески зид. Са каквим оштрим сарказмом је откривао голотињу издајица свога народа, који су пљунули на своје име и народност. Таки, сем мађарски и неколико глатких фраза, не знају — ништа. II има право, потпуно има право! Ми висимо у ваздуху као Мухамедов сандук. Чему се може радовати човек као што је Рудињи или мој стриц? Чиме се он може загрејати или узнети, ваљда глупим кортешовањем? Г1а онда, јесмо ли ми баш у истину они којима силом хоћемо да будемо. Какав је Мађар мој добри отац, кад не уме изговорити „бгбш,“ па да му дадеш по света? А словенска појезија како говори к срцу, као славуј из пашег повашког жбуња. Ја сам патила са „заточеником“ и осећала са његовом јуначном Черкескињом...“ Адела је заспала. Ујутро је нашла бели душек овлажен еузама. V После подне затекао је г. Рудињи читаву породицу Калњицких на веранди. Дрењовски је био миран и ћутљив као и обично; Калњицки није био баш пајбоље расположен. Турци не само да нису заробили царевића, него су баш на иротив, претрпелп пораз за поразом — и то га је жалостило. Бадава је Ђура Калњицки у своме гневу згужвао новине које су донеле те вести — Сулејман — паши тиме није помогао ништа. „Још се држи Плевна и у њој јуначни Осман“, тешио је Рудињи туркофилски кружић и утеху залевао шилерцем.