Delo

ИЗ ПОЕЗИЈЕ А. С. ПУШКИНА 385 Дуб кад посматрам, што самац живи, Мислим: патријарх шума he тај Заборављен ми век да надживи K’o што надживе отаца крај. Кад невинашцу са мажњом ступам, Помишљам: Дај ми опроштај свој! Ја сада теби место уступам, Моје је гробље, а расцвет твој. Годину сваку и сваки данак Навикнух мишљу пратити сам; Тренутак смрти, свој вечни санак, Ја бих међ’ њима хтео да знам. Где ли he смрт ми дати судбина? Туђина, вали ил’ бојни мах? Ил’ суседна he можда долина Охладнели ми примити прах? Ма да је тело без ocehaja Свуд подједнако трулежи роб, Ипак бих ближе милога краја За вечни одмор да нађем гроб. Ту поред мога мртвога тела Нек млади живот весеље да, А равнодушна природа цела Нека лепотом вечпто сја. * * * Ако живот и обмане: Нити тужи нит’ се љути! У дан туге смир’ се, ћути И у срећне идеш дане! 0 будућем срце снива, Садашњост је сва у сети: Све је тренут, све пролети, А што прође — мило бива.