Delo

390 Д Е Л (t тек тако н промеие у њеном нолном апарату. Ово учење о по* средиим променама иолног апарата чини област иаслеђа задобмвених, у току индивидуалног живота стечених карактера, о чему се толико много расправљало и што игра тако важну улогу у распрн нзмеђу дарвпнпста и неоламаркиста.9 Као што поједине ћелице, на најразличније пачине, можемо пачннпти објектима експерпменталног испитнвања, исто тако и читаве комплексе ћелица можемо узимати каојединице којима експериментално треба да лспитујемо морфолошку вредност. Тако можемо одраслој животињи операцијом удалити извеспе делове органа, или читаве органе, или најзад н читаве комнлексе органа,^ и пратити последице тога. Пратити: како се, услед тога, мењају животне манифестације организма; којиМ' се средствима служи организам да изравна дефекте у својој грађн н својим функцијама; који ћелични материјал упогребљава од других околних органа при овим процесима и какве промене мора претрпети овај ћелични материјал, на да задовољи ново постављене му задатке. Исте експерименте можемо изводити и на ембрпонима, само што су овде, место органа, предмет истраживања ембрионални зачеци њихови. Кад сада изведемо ексиерименте, у једном случају на ембриону, а у другом на одраслој животињи разне старости, и кад упоредимо међу собом резултате, — моћи ћемо загледати у један низ промена које притрпп ћелични материјал једне животиње, у току свога развића; тако можемо утврдити да ли и колико утиче та наша операција на слободну моћ коју још има ћелица или, да употребимо технпчки израз за то, да ли и колико то утиче на проспективну потенцу. Осим тоталних одсецања појединих делова служи се Експерименталиа Зоологија још многим другим методама које се увек своде, на крају KpaieBa, на једно: да се одреди удео који имају пзвесне групе ћелнца у грађи животињског тела, и тако загледа у каузалну везу у образовању облика. Можемо зачетке органа ембриона с једног места на друго преместити 11 Нпје ми могуће да овде дубље улазим у расправу да ли су „соматогене" особпне обичне. Експерименти, који су вргаени у прилог овом мишљењу, не изгледају ми беспрекорни. Па ипак мислим да десцедентва теорија не бп могла опстати без претпоставке да су соматогене особине наследне.