Delo

39‘2 Д Е Л О како је Зоологнја у тој истој мерн разбијала уски оквпр једие специјалне науке, и како је све вшие задобивала плодног утицаја на остале науке. Бићу врло кратак у овоме да Вам не бих сувнше изгледао као Orator pro domo. Као најзнатнпје освојење које је учињено на нољу Зоологпје, ја сам већ поменуо учење о пореклу. Какав је силан утпцај извршило ово учење на скоро све области људске делатности, п како је дошло у најтешњу везу са свима великим основнпм питањима која покрећу човечјп дух, свнма Вам је још у свежој успоменп да би бпло потребно да ја у то овде ближе улазпм. Онс, о чему бих ја овде могао говорити, јесу оне нарочите услуге које је Зоологија учпнила, н које ће непрестано чинити, блиским наукама, нре свега науци о гајењу животиња и науци лпке нп у грађп, ни у погледу на способност укрштања; псторпјскпм студпјама о нојави раса наших домаћпх жпвотпња гледао је он, даље, да утврдп: да су, код голубова н других наших домаћих животиња, у историјском времену постале велике разлпке међу расама које разлпке мп данас пред собом имамо. Најаосле, он сам ступио је на експериментално поље, гајећп сам домаће животиње, а upe свега на тај начин што је резултате одгајпвача ставио у службу науцп да би добио правилне појмове о суштини варпабплитета и како он дејствује. На овом нуту постпгла је Виологија, а нарочито Ботанпка, сјајне резултате. Томе пмамо да смо захвални и за усавршење методике. Вариабилитет је тачније окарактерисан тек онда, кад су Galton п Pearson употребили, прп решавању овога проблема, статистичку методу коју је створио Quetelet, и кад су на основу богатог матерпала, конструисали курве вариабилитета. Успели смо, тако, да нађемо разлпку пзмеђу флуктуитивног (осцилирајућег) вариабилитета и мутације. Код облика, који показују флуктуитивни вариабилитет, екстремне форме су везане непрекпднпм низом прелаза; разни ступњевп једне форме могу се груписати у једну курву, према томе у коликом се броју налазе; у овој курви средњи карактер врсте одговора највишој тачки курве, т. ј. заступљен је највећим бројем случајева, док су плус — и минус — варианте све ређе, у колико више одстунају од средњег карактера врсте. Под мутацпјом нак разумемо оштро пздвојене групе облика који се међу собом слажу, а који прелазима нису везани са облицима других груна. Какво дејство и какав значај имају ове две врсте вариабилитета, успело се да се покаже гајење у т. зв. чистој крви, дакле, као у Менделовим покушајима, најстрожијим изолисањем. Из досадашњих покушаја показало се: да флуктуитивни варпабилитет нема никаквог значаја за образовање нових облика, јер п његове екстремне варианте враћају се, кад се брижљиво одабира, средњем каракгеру врсте, док мутације остају чисте и, кад се настави култура, нови карактери одржавају се као стални. Пптање је сада: да лп се, у низу случајева, може одржати оштра разлика између мутација и вариација пли се, можда, мутације могу полако развити из флуктуптпвног (осцилирајућег) вариабилптета.