Delo

КАУЗАЛНО ТУМАЧЕЊЕ ЖИВОТИЊСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ 393о болестима и човека, и животиња и биљака. Ове услуге су делимпчно ирактичпе, делпмично теоријске. У прве рачунам важие напретке који су постигнути на пољу пауке о паразитима. У каквом би се стању налазила наука о страховитим бичевима човечанства: маларији, сифилису, болести сна и многим другим болестима које људској култури затварају раскошне тропе; како би, даље, изгледала планска борба против паразитских Протозоа које изазивају ове болести, — да деценијама дуга студија о грађи и развићу ових Протозоа није припремила земљиште за тај плодни рад. Могао бпх Вас, даље, потсетпти на многе болести које код човека, код животиња и биљака изазивају вишећелпчни паразити, кад у том случају не би било речи о стварима које су довољно познате и ширим круговима. А најважнији импулси који нроизилазе из модерног правца Зоологије нису на нрактичном, већ на теоријском пољу. Оно што бих у овом погледу могао истаћи јесте, пре свега, помоћ коју је поцрпла, п коју ће и у будуће стално црпстп, свака наука која се о животу бави, па и Медицина, из схватања осуштини животињске организације које је толико добило у дубини зоолошким испитивањима. Силан напредак који је постигла Медицина помоћу Вирховљеве Патологије ћелице свако може одмах, као пример, навести; а то је дошло онда, кад је теорија о ћелици пренета на студпју оболелога тела. А шта би била теорија о ћелици без класичних пстраж.ивања о грађи Протозоа свога великога реформатора Макса Шулцеа? Тада је средиште интересовања била Морфологија ћелице; данас је њена физиологија, студија њезинпх радњи и њених способности за рад. Како богат арсенал средстава за испитивање у овом ногледу, зоологу пружа студија Протозоа и полнпх ћелица, ја сам изложио колпко је то било могуће у уском обиму једног кратког предавања. Ја сам тврдо убеђен да ова експериментално-физиолошка истраживања ћелице неће ништа мање имати утицаја у медицинским наукама од онога утицаја који су извршила морфолошка истраживања у своје време. Наука о болестима је наука о борби двеју партија: на једној странп су нападачи, инфекциозни организми и штета коју они причињавају у физичком и хемијском ногледу, разоравајући животне процесе, а на другој страни је организам који се брани и чија је отпорна сила, у последњој инстанци, одређена његовом кон-