Delo

394 Д Е Л 0 ституцијом. А шта је констптуција једног органпзма друго него животна енергнја и способност за рад његових ћелица, један, дакле, целуларни проблем о коме се данашњи зоолози најживље баве. Врло карактеристично је за значај зоолошких испитивања ћелице што је од једног зоолога потекла, за напредак у Медицини, једпа тако плодна идеја као што je идеја фагоцнтозе. У своме предавању ја сам, даље, много говорио о великој улози коју играју пспнтивања о наслеђу у области зоолошког рада. II овн резултатн пмају велики значај за медицину, додуше не за ирактпчког лекара у свакодневном животу коме је, како песма вели, доста „да грешној души поправн опалу кућу“, алп зацело за далековидог лекара човечанства чији се поглед управља далеко у будућност, изнад добра и зла појединаца, и чији је циљ духовно и телесно здравље будућих генерација. На крају свога говора обраћам се с неколико речи још Вама, млади моји пријатељи. Већина од Вас, ма ком фалкултету Ви ирипадали, после својих академских студија, одаће се разним животним позивима у којима ће имати у пракси да примени оно што је научила на Универзитету. Понеки од Вас, стога, сматраће, као тегобан терет може бити, ово претходно теоријско образовање које, у свакој студији, претходи иракси. Могу Вас, у најлепшој намери, опоменути да се добро чувате тога једностраног схватања. Ово што сам изнео за Зоологи.ју вреди и за све остале науке као опште правило: да теорија и пракса стоје у најтешњој узајамној вези и, као што је животна пракса потребна наукама, исто тако веома много, у крајњој инстанци и практичном животу користи наука која иде за својим властитим циљевима. И зато бих Вас могао опоменути да се веома много, у својим студијама, чувате и од научне надувености, и од потцењивања тога што се учење не ограничава на узак круг кориснога и потребног. А развитак Зоологије изазива ме дајош једно наноменем. Из развитка Зоологије видимо, како су се у њој развијали све нови и нови правци испитивања и како се она све више специализирала. — Дошли смо већ дотле да и најјачем духу није више могуће да зна не само два факта, већ чак ни све методе тако многобројних праваца, а камо ли да суверено