Delo

НЕОВИТАЛИЗАМ у садашњој биологији 101 Ако каква птица за грађење гнезда узме ову или ону врсту сламе, та случајност није никакав биолошки проблем, него нроблем лежи у томе, како птпца долази да употреби те случајности; то не може према нашем каузалном мишљењу постати случајем, така се нретпоставка нротиви нашем каузалном мишљењу. Механизам и витализам разликују се у томе, што витализам захтева за сходност и сходне појаве каузално схватање, док се механизам опире том захтеву нашег разума и хоће да се завара. Сходност и сврховигост није безгранпчпа, што доказује регенерација. Да ли је какав нојав сходан у биолошком смислу, не одлучује то, да ли се дошло до сврхе или смера, него је главно да се сврси тежи. Успех не одлучује у нроцењивању сходности, и степен савршенства какве функције је за биолошко проматрање споредно. Дарвиново тумачење постанка сходности није уснело. Телеолошко и виталистичко схватање су, нрема Волфу, истоветни појмови, док Дриш схвата телеологију, као схватање, које сходност или сврховитост само дескринтивно констатује а оставља нерешено: да ли је организам саграђен на основу какве машине или је детерминисан каквим виталистичким фактором. За Дриша су витални појави само оне реакције, које Волф зове првашњом сходношћу. Под тим појмом треба разумети све оне сходне реакције на какве спољашње узроке, за које се не може претпоставпти какво организаторско припремање. Највећи је број сходних реакција фиксиран наслеђем, но ми морамо претпоставити, да су те фиксиране реакције, кад су постале или се први пут појавиле, ностале из таквих реакција, које носе карактер првашњих сходних реакција. Таква првобитна сходност види се из регенерацпје сочива у тритона. Способност првашњих сходних реакција дата је чињеница и она доказује виталистичне нојаве. Као што се из свега види, по Волфу је телеологија допуна каузалности, теолошко схватање је допуна каузалним односима а способност реакција ирвашње сходности су доказ витализма. По Дришу иитање витализма не чини проблем да ли животне појаве заслужују ознаку „сходност“ (сврховитости), него да ли се могу сходност и сходни појави нротумачити из констелација оних фактора, који су у анорганским паукама познати, или су сходни појави израз самозаконитости, автономне биологије. Да многог сходног у животним појавама има, јесте чи