Delo

Д К Л 0 т тијева и да је њим н он бно изненађен. „J'ai hauss6 les 6paules“ причао je у нетроградскпм салонима старп кнез. Докле бн се продужавала чудновата мнстнфикација — ue зна се, али је за тајну конвенцпју генерал Пгњатпјев дознао сасвим случајно по једној овлашној фразн генерала 11. Н. Обручева: „А ми смо се у Бечу, у ннтању о бугарским граннцама, уирављалн ио вашим жељама“, изрекао се геперал Обручев. Сасвим запрепашћен Н. П. Игњатијев полете к цару, који, опет од своје стране, потражн објашњење од Горчакова. „ Andrassy, рекао је канцелар, а exigć de Novikow sa parole d' honneur qne le genćral Ignatieff ne saura rien de la convention“. Баш у то време расправљања ирешне теме — треба ли закључнти са Турцима примирје или наредити да војска иродужн наступати па Дариград, — нзмеђу цара и велпкога кпеза главног команданта живо су се измењивалп телеграми. Генерал Н. П. Игњатијев живо је доказнвао нотребу заузимања позиције на средњем Босфору, па оном месту, где матица удара поред саме обале. Осећајући се везан речју, коју је задао Енглеској да неће да заузме Цариград, цар Александар II, пије био тог мишљења. „Али ми у град нећемо ни ући, говорио је Н. П. Игњатијев, ми ћемо стати под његеве бедеме, а онда ћемо замолити велике силе да изволе доћи у Одесу на. конгрес. Одеса је културно средпште, где кнез Горчаков може доспети у сваком погледу лако и удобно.“ После неког колебања, цар попусти. Бпо је написан и испраћен великоме кнезу телеграм — да креће напред и да заузме позицију на Босфору. Са најлепшпм надама пошао је из Петрограда Н. II. Игњатијев. Али тек што је прешао преко Д.унава, а на њ павалише разочарања једна за другим. Уз пут он сврати у рушчушки одред, у главни стан царевића-наследника. Ту га као гром из ведра неба порази глас — да је примирије потписано и да је војна акција обустављена. — „Ја сам хтео да отимам Шумлу, рекао му је царевић наследник, а велики кнез закључио примирије“ — Н. П. Игњатијев похитао даље и, стигнувши главног команданта, он му приђе са иитањем: „Ваше Царско Височанство, а телеграм царев?“ — Главни командант не одговори одређено на питање. У то време био је старешина војнотелеграфског саобраћаја генерал Чингиз, школски друг Н. II. Игњатијева из Пашког Корпуса. „Тебе треба казнити, — нападена њ Н. П. Игњатијев. — Ти си муслиман, па си за то затајио ви-