Delo

II3A КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ .-367 сочајши телеграм од главнога команданта у коме се зановедало да се иде на Цариград“. — „Да ме Бог сачува, рече Чингиз зачуђен. Ја сам тај телеграм сам својом руком нредао великоме кнезу“. — Сад када је знао на чему је, Н. П. Игњатијев пође пазад великоме кнезу. — „Па, да, одговори велнки кнез, ја сам телеграм примио, али, на жалост, врло доцкан. Турцп су наше услове примили, а ја сам дао реч: чим они нриме наше услове, ја ћу закључити примирије. На дан нре другог дава по потписивању и обнародовању иримирија, 19 јануара 1878 године, тако страшан, положај руске војске од једном постаде безизлазан. До последњег часа, Турска се надала милости од победиоца и да би је заслужила, била je готова на сваку жртву. Али кад се уверила о непоколебљивости, коју показаше руски делегати у пнтању о бугарској независности, Турска немаде куд већ се нредаде Енглеској. Неспоразуми са Аустро-Угарском, ма да су ранијега датума, дотле су ипак тињали као жишка под пеиелом. Али када је Русија објавила своје намере у погледу Босне и Херцеговине и граница Бугарске, — Аустрија, да одговори Русији на то, пареди мобнлизацију своје војске. Да ће Румунија стати уз Аустрију а не уз Русију, о томе није могло бити никакве сумње. После акта од 19-ог јануара 1878 године, тачно после две недеље, енглеска ескадра доплови у Мраморно море и усидри се код Принчевих Острва Опште прилике наше војске, стратегиске и политичке, биле су донекле сличне приликама у којима се налазила француска војска у Шпанијп, за Наполеона. У оба случаја, првенство на мору неоспорно’је припадало Енглеској. Као и Французима, с преда и са стране нама је грозила енглеска флота и могућност десанта. Али су Французи тада опет били срећнији но ми: њихова комуникација ишла је правим путем, у правцу отаџбине, Француске. Док се нама у позадини налазио Дунав и две сумњиво пријатељске државе: Аустро-Угарска и Румунија, које су као железним прстеном притешњавали победоносну руску армију. У таквим околностпма, па продужење рата није се могло ни мислити. Остајало је да дипломација похпта у помоћ, те да покрпвајући наготу фактичне капитулацпје реторским цвећем, од плодова победе спасе оно што се могло спасти. У гомили европских држава једнпа је била Германија која је до извесне мере била пријатељски расположена према Ру-