Delo

Д Е Л 0 868 сији. Оеа је са Русијом била везана и везама вековног нријатељства и иризнањем за благонаклоност 1‘усије у тешким тренутцима борбе за гермаиско уједпњеље. На жалост, са кнезом Бнсмарком киез Горчаков нпје се нскрено гледао и ннје хтео да буде његов дужпнк. ila питања кнеза Бисмарка — питања непосредна н посредна — иод којнм погодбама намерава Гусија закључпти мпр, — кнез Горчаков је одговарао вазда једно те те једно: „Је n'ai pas* besoin de Bismark pour faire la paix.“ После тога, постало ie појамно зашто се кпез Бисмарк повукао н заузео положај посматрача. Ou се ограпнчио на то, што је пзјавио иетроградској власти своју готовосг да помогпе Русији да сведе рачуне и ликвиднра стање. Да се јавља у улози заступника Русије, када га о том Русија није ни молнла, сматрао је као нешто нзприлично његовоме достојанству и сасвим излишно. Стварајући Сан-Стефанску Бугарску, Русија је, очевидно, мислила да ће за даље своје намере наћи у Бугарима послушно оруђе. Но питање је да се она није варала у тим рачунпма, јер са Егејског мора могао је дунути у Бугарској енглески ветар, а не руски. Али С.-Стефански уговор није се остварио, и с тога сваки снор о његовој ваљаности и његозим слабим странама постаје један узалудан посао. Само име „нрелиминарни уговор“ већ показује, да руска влада није давала коначан значај том уговору; на против, она је намеравала изнети га великим снлама на одобрење. И кад је то тако, онда, каква је потреба била, у опште, закључивати уговор? Задаћу: обуставити војну акцију и обезбедити пристанак Турске на руске погодбе мира, извршило је примирије од 19 јануара 1878 године. Смисао С.-Стефанског уговора могао је бити само један: дати Бугарима доказа добре воље Русијине, а одговорност на неиспуњење њихових жеља свалити на Европу. Међутим о Русијиној доброј вољи према њима, Бугари нису никада ни сумњали. Али ипак ни свест о жртвама што је ради њих Русија принела, није им сметала, после неколико година, да се обрате Енглеској и да помоћу њеном изврше уједињење Кнежевине са Р1сточном Румелијом. Н. П. Игњатијев је лепо и уверљиво доказивао великоме кнезу, главноме команданту, неподесност стојања во.јске на Мраморноме мору и потребу превестп армију и распоредити је на Босфору. У том истом смислу наваљавали су на кнеза и из Петрограда. У главноме стану држале се седнице непрестано.