Delo

ЧИЧА-МИЈА (нз ЦНКЛУСА „МРТВЕ СЕНКЕ“) I Чудо да никад ништа нисте чули о чича-Мији! Он се у нашој Копчарској Мали родио, оженио и провековао. Одавно никако не оставља своје родно место, ретко и саму малу. Некада је он био силан детић, свакој девојци да замакне за око, али пролазе године, па и снага. Ено га, сад једва иде. Одело му просто, старо. Чакшире сукнене не виде се од закрпа, исцепани прсник је без дугмета и показује маљаве, коштуњаве груди. На ногама цокуле, на глави излизана јагњећа шубара — једина његова капа. Обично ја без антерије и фермена, али недељом није без њих. Кад удари тозлуке, па свилене подвезице, којима би се тешко погодила првобитна боја, па кад за силав тури два-три стара пиштоља, дуванкесу, а одозго велико црвено марамче са плавим пругама у наоколо, злу не требало: биће чича-Мија у таквом друштву где се не сме тек онако, без марамчета. Кад се све тако угоди — или му је слава или Васкрс. Чича-Мија већма седи пред дућаном на иању, који је ту одавна, бог ће знати од кад, ваљда од памтивека. И он седи на том пању и упоређује своју немоћ и старост са његовом. Остарео па не може да ради, а што се овда онда заради, једва стигне за хлеб. И седећи тако, чича-Мија мисли о прошлим старим временима, кад није ока могао склопити од рада, кадјеживот био друкчији, бољи, кад је све било боље. Младеж пролази и јавља се, а он само приноси руку шубарп, као салутира, сећајући се свога капларства. Е, сад нико ни у шта не рачуна каплара, а он је био сила: кад прође редов, пре него ће га по-