Delo

Ч II Ч А - М II Ј А П П 5* 3 (о здравити, броји дугмета. Онда је и војска била друкча, није седела бадава као сад, па и... ту се чича-Мија сети мајорове служавке Лизе, па се осмехну. Једна успомена повлачи за собом другу и чича-Мији изиђе нред очи љегова покојна жена, стрина Перса, намрштена и крезуба. Би му криво, што да му баба поквари тако лепу успомену, махну руком као да би хтео одагвати бабу из мисли, али се она узјогунила па ни маћи. Њему се почеше ређати слике из млађег доба: он и она при месечинп; он са засуканим рукавима, снажан, висок, она једра румена, ватрена; он јој обавија своју нагу мишицу око струка и припија уза се док звезде подрхтавају а ваздух, пуп мириса свеже покошена сена, мири и треперн. Затим он у ковачници сав гарав, с чекићем у руци, а она не већ више онако бујна, с једном увелом дојком у устима једпог малишапа; најпосле он с тејом од нане у слабој руци, а она сва смежурана, с наочарима чак на врху носа тако да мислиш сад ће јој склизити у уста. Стрина Перса је умела сваком пребајати, па тицало се то грознице, убоја, ране, грчева или чак и љубави. Једном је бајала и некој тешкој сељанци која је желела мушкарца. Сваком је она бајала, и то увече, кад је звездано небо, држећи уједној руци стару зарђалу кебу а у левој мртвачки прстен. И свега се тога чича-Мија сад сећа, па су му милије успомене из младићског доба, успомене паучинасте, махопинасте и опојне. Те старе упомене имају једну добру страну: старе су, те им се може додавати јачег мириса и боје; док код нових тога нема, оне су јаке и праве, стварне. То им је ружна страна. У мислима на свој проминули живот устаде и поче да ода. Баш тада наиђе Јован рабаџија и поздрави га: — Добро вече, чича-Мијо! — Бог добро дао, дете. — Одмараш се, а? — Упита Јова, завијајући цигару у жут папир. — Ја се дете, ево већ толико времена и не умарам. Жпвео сам доста и задовољан сам животом. — Е, е, ча-Мијо! Живећемо ми још, — теши га Јова иружајући му дуванкесу. — Нашто ме тешити, синко, и не треба се варати. Човек ваља да има смрт пред очима, да би је боље дочекао. Смрт је као и гост: уколико га више ишчекујеш, у толпко си спремнији. Треба бити задовољан животом, нарочито на крају, и ја сам задовољан.