Delo

376 Д Е Л О Чнча-Мија волн Јову. 1>но је иоштен, добар те је и васлужнвао свачију љубав а нарочито чнча-Мнјину, којп га је сматрао ва иаЈбољега човека п ио томе што иоси име његова спна, којп је у војсцн. 11>ему ннкада unje могло насти ua памет да бн неки Јоца могао не бпти добар у свему. Јова је у осталом једаи од оипх људи, који брзо стпчу симиатије. Његове ичи иуие сјаја и иеког саучешћа, бпло у тузн било у весељу, уливају поверење и вп, кад их првн нут вндите, мислнте да нх већ одавио знате, да вам је тај човек пријатељ н иозпаник. Јова је имао жену, дете н два вола којп су га хранили н које је ou волео внше од себе. „Воловн су племеиите животиње, у њиховпм очпма има више бола п сажаљења него у чијим било“, — говорио би он. Тако они сад задимане и јадају се дуго и дуго. Већ је почео и сумрак, модрнкасти јесењп сутон. Младеж иде на Бошков бунар. Месец надвнсио Редут. Звезде дршћу као усталасане белом маглом — кумовом сламом. Гледа их чича-Мија гледа, па ће рећи: — Ја знам, Јоцо дете моје, да свако од нас има по једну звезду. Тако сам слушао од старих, па,и верујем. Оно је тамо моја звезда, — рече чича-Мија и показа прстом на Венеру, која оамо благо трепну као да потврђује. — А оно мога Јоце, настави указујући на прву сјајну звезду до своје. Јова климну главом одобравајући и одби из трешњеве муштикле густ колут дима, па се уживајући загледа у њ. Душа му пуна вечерње свежине. Чича-Мија гледа у светлуцаво небо, гледа, и у том је погледу бескрајна љубав, љубав једнога старца који је ногом у гробу, и сумња да ли ће дочекати сина из војске. И он нреко своје звезде, окружене живахним сјајем, шаље старачке, очпнске поздраве своме Јоци. А из оближње каване допире песма: „

КупЛ ми, бабо, волове, волове Да орем цури долове, додове Да орем цури, ај, долове!...“ * Тако то сзако вече. Дубоко у ноћ, када се све са улица разиђе, чича-Мија још седи сам на свом пању. Давно је већ све умукло, а он седи и мисли на сина, док се сенке дрвета пред кућама клате, преплићу и праве чудне облике. Тек иошто