Delo

378 Д Б Л 0 мислн п упнта се: „Какав бп мн жнвот бпо да се пе надам нечем бољем? Бнло бп све штуро, глуно, глуио, глупо. Мисли му се иамећу без реда, по иеколнко одједном, оштре, гломазне, ш\јасне. Он не влада собом, н внди да ue може доћн нн до каквог закључка, само осетн страшно узбуђење као да чу реч: Беруј! Ето укратко чича-Мијина живота, п ппшта се не бп имало још рећн, да се нпје деснло пешто што је из корена иреокренуло његов једнолнки тбк. Објављена је анексија Восне и Херцеговине

II Цела је варош узрујана. Трговци, занатлије радници само о анексијп говоре. — Шта брпнеш, газда-Станко? — Упнта један трговчић. — Хе, синко, голема ме брига спопала, — одговара Станко. — Због анексије, а? — Море и због анекеије, а и због мога жита. Купио сам га по 19, а сада је 18. Него знаш како је... анексијаје наступила, па га морам продати, јер ако се зарати, оде жито држави, па ће га чак моји унуци наплаћивати. Знам ја то, Мито, по турском рату: узедоше мом оцу две магазе жита и кош кукуруза! Истина дали су му признаницу, али је ни ја још нисам наплатио. У Коичар-Мали све живљи разговор, па дугачко и на широко, Роза, служавка код оног нежењеног старца што не ради ништа него само вуче плату, она иста Роза, која је оиалила шамар Мики Ћори, моли Бога — разуме се швапског — да не буде рата, док она не оде у свој Бечкерек. — А како би прешла, — пита Јоца бакалин, — како би прешла, Розо, кад наши не возе пречане? — Па она би у карлицу, па’ајд’ у Ковин! — дираје она.ј истп Мика Ћора. Жене се распричале. Једна вели, само њен Пера да не погине, па нека буде рата; друга га не жели никако; трећа опет вели да има три сина и „нека их вала нека сва тројица погину, кад имају зашто.“ — Бе аферпм, Станија! — не пропушта прилику Стева Вртиреп да похвали удовицу, и ако га је одбила пре десетак година, а њега још и дан данас „боли и срце и душа“.