Delo

ЧПЧА-МИЈА 73& Пред чича-Мнјином дућаном пуно људи. Дођоше и нека деца, а један подвикну. — Ајде кући, није ово за вас. — А зашто, дете, ннје ово за њих? И ми смо се учили од својих отаца. Од млађих не ваља крити. — Приђите децо, и добро утувите шта чујете. Ви треба да будете бољи него што смо ми били. Чича-Мнја говорећи то, седео је на свом пању, до њега Јован на неком точку без палаца, који је ту из истог разлога из кога и чист бео пешкир пресамићеп преко дрвене шиике на вратима какве бербернице. Око њега и чича-Мије се начетило пуно стараца, људи, младића. Направио се круг разних лица, голобрадих, брадатих, риђих, с неколико длака — изгледа сад ћеш их избројити, — круг лица густих обрва, с носом кривим, прћастим, очију ситних буљавих, мишјих... једном [речју скупила се цела мала. Јован држи у руци новине. Сви нестрнљиво чекају, кад ће почети читање. II он се накашља и поче једнолико с прекидима врло тешко, не без мало сујете, свестан да су све очи управљене у њега, у Јову. „Београђани, отаџбина је у оиасности! Судбоносан је тренутак који нас позива да кажемо данас своју реч. Српско племе преживљује један од најкритичнијпх тренутака; над српским народом шестари грабљиви кобац који he се устремити да га канџама раскрвави и да му утробу рашчупа. Аустрија прети да нам разбојнички отме Босну и Херцеговпну. Њени државннци већ су смислили начин да једну хајдучку отимачину прогласе државним актом, њени батаљони већ су се упутили у срце несрећних српских земаља да на први миг угуше узвнк бола и очаја наше ојађене браће. Наша равнодушпост значила би самоодрицање, значпла би игнорисање наших најсветијих пнтереса од којих зависи и опстанак наше нацпје и сва будућност наше земље Београђани ! У питању је слобода Српскога Народа, у питању је будућност целог српског племена, у питању је част читаве једне нацпје. Тренутак је судбоносан, отаџбпна је у опасностп и нагп немар овога тренутка клели би унуци и цраунуци наши и на гробовима нашим лежала би клетва безброј поколења...“ Ту Јован спусти новине на крило и погледа око себе. Сви изгубили речи. На лицима им се изражава бол и готовост. Некима већ и сузе потекоше. Сви гледају у своју децу. Баш као да им натера сузе оно... и наш немар овога тренутка, клели би унуци и праунуци наши и на гробовима нашим лежала би