Delo

380 Л к л о lueTRa безброј иоколења

“ Јову иешто стегло у гуиш, гуши га, рекао би човек сад he издахнутп. А и нпје шала: толико пута читати овакву ствар, кадгод бн пристпгао ноиеко којн није чуо, а носле тога да су другн одважнијн, н мирнији п њему бн било лакше. Чича-Мија се држао јуначки, али му ппак очи засузнле. Првн се освестио Мпле кројач, па he pehn: — Деде, чича-Мијо, реци нам коју, стар си и наметан. Чича-Мија ногледа но збору благо, као војвода нре него he у бој. — Bpaho, као стар човек молим вас да не клонете. Немојте примером учпти децу како је живот плач и кукњава; ако смо ми били такви, тужни, млаки, не смеју и они бити такви. Слобода је у раду, cpeha је награда раду. Треба, 6paho, да научимо друге раду, јер ништа нпје светије него улити другом снагу, научити га да живи. Учите децу, у њима је наша снага, само he они донети слободу нашој браћи. Старац сам, али ми је — право да кажем — милије да умрем на бојпом пољу него да се вучем овако, као пребијен, и отеглим на кревету. Србин сам! — Живео! Посветила ти се. Та ти вреди. Златпа су ти уста — орило се са свих страна и улица одјекиваше. Одобравањима и похвалама ни краја. Људи се осоколише и, поздравивши чича-Мију, одоше кућама. Те је вечери сваки који је имао оружја, изишао пред кућу и чистио га. Обично се по неколико скупе и један изнесе петролеја у каквој окрњеној грнчарској шољи са, које је глеђ одавна спао, други пак перушку од ћурке или гуске. Каквог ти оружја није ту било: ножева, јатагана, кубурлија, сребрњака са позеленелим улубљеним јабукама, црногорских револвера, шешана; ретко где лоЕачка. Крај оружја, обнављајући отаре успомене помало и измишљавајући их, старији уздисаху за старим временима, не зато што су она боља и удобнија била, него што се у њима момковало, играло, љубило. Стари не знају узрок •свом свакидашњем уздисају. IIIIII Чича-Мија се забринуо за сина. Има већ дваестак дана како о њему није чуо ни гласка. Како су се десили ови судбоносни догађаји, реши се да му пише, и да га у писму осоколи. Чича-Мија је био неписмен, те оде Јовану. Овај спреми леро, мастила и хартије, па упита: