Delo

384 ДЕЛО — СЕетн Днмитрнје, славо моја, и сви свеци, цомозите ми у невољи!.. Не дајте да не дочекам славу н да мп се свећа угаси. Ако лп је Божја воља. да тако буде онда нека Јоцајуначки погпне као дед му... Славо моја, учини код Творца, да добијем глас о снпу, па ма то било преко црних гавранова, само да знам шта је. Ово му је бпла друга јутарња молитва, јер човек као што је чича-Мија, у данима очаја и туге налазн утехе само у молнтви. II он се сетп своје Персе и њене славе Св. Луке. И једна мисао, која заблиста као муња, нзазва му чптав низ представа. Нојави му се цео жнвот ружичаст, маховинасг, привлачаи за старца. Сетпо севесеља при славама ведрпх разговора, и питког вина, сетио се да се баш на Св. Луку заверио баби — тада још девојци тамо иза попине куће, код кладенца који је сад обрастао у зову и бурјан. После молитве чича-Мија оде преко, Јови, на разговор и савет: млађн је човек, а на млађима је свет. Ту реше да чекају на одговор још тај дан, а после ће гледати шта ће. Али писмо не дође. Најзад, увече, Јова напомену како не би било с горег послати телеграм, на шта чича-Мија несвесно климну главом. Кад је легао, ''•ети се да за телеграм треба нара, много пара. а он је последњи грош дао за један бајат црни хлеб, јер се он мање једе од свежег. Где да нађе пара? Где да узајми? Ко би му хтео дати — нема; а ко има — не да. Ето да има новаца, сад би ишао у Београд, могао би га видети. Али заиста: како би он, чича-Мија, са својим закрпљеним, дубоким туром, пролазио, шетао покрај скупих панталона и шушгавих женских одећа. како бих се владао, кад би се обрео у тим многобројним улицама, где оне високе куће готово поклапају те се једва дише; а после тога трамваји, аутомобили, велосипеди... Најзад, врло узбуђен, устаде, упали светиљку и поче иремишљати, шта би продао. И сети се своје ћилибарске муштикле. Да, али њу не би дао ни за живу главу, јер како би се без ње пушило, и зар би дуван имао и тада ону сласт? А-ја! Има бројапице... Испуштањем једне жуте ћилибарске куглице на свиленој врвци из једне руке у другу, чича-Мијакао да се неосетно одваја од горке стварности, као да напушта једну по .једну несрећу, успомену на недаће... Па онда још, кад прода бројанице изгубиће свакидашње подсећање на таста, риђег поп-Косту. Борба је била кратка и одлучна. Успомене изгубише. Ва-