Delo

Ч II Ч А - М II Ј А 385 љало је продати бројанпце па рачуп муштикле на коју је слађе пушити. И оп ноче лупати главу, где их је део? Кад нађе иоче бројати зрна, и полако, с љубављу, одвајати смежураним дугим прстпма зрно по зрно, изненадпв се да има свега осамнаест кугала, а по њега толико вреде, ма да им је он број тачно знао. С њима је и заспао, као вели, да се одужи носледњу ноћ. У сну му Јова рано ујутру, при кави, читаше писмо, у коме му син јавља да је сиреман умрети за краља и оца. Али кад се пробудио, видео је да од тога нема пншта. Пре него што је узео бројанице он је још размислио, али најносле изнесе сам себи разлоге који одлучише, да се једина његова драгоценост нрода. Победа је била несумњива, јер их је морао продати ради свога спокојства. Кад се одлучио, узе их и пође вратима. Баш на самом прагу срете га Стева Јанков из Петријева, у војничком руху. Срећна му мисао сину кроз главу и једва се уздржа да му се не обисне о врат, јер је Стева био с Јоцом у истој чети* — Бројтро, ча-Мијо! Здраво живо,! — узвикну Стева. — Бог ти добро дао! ирихвати чича-Мпја. — А од куда ти? — Ја прав’ из болнице, ’вако како ме видиш. — Па је си ли вндео мог Јоцу? — Ја како, ча-Мијо, гледб га ка теб’ сад, — одговара одсечно војник. Стева беше унезверена, неспокојпа иогледа; један од онпх, што гледају понреко и на брата, одљуди чији поглед дубокпх очију испод густих веђа плаши, одбија. Нича-Мију као ?да нешто убоде, кад Стева рече да је Јоцу гледао у болници као њега, његова оца сад, и оп и пехотице, као да је одавно сигуран у његову болест, — уппта и глас му чудно, пун стрепње, затреперп. — Зло, чича-Мијо! — рече поздано Стева. Чича-Мија се само занесе блед као мртвац, с исируженим рукама. Бројанице падоше у олук: срећом — не разбише се. Стева га иридржа. Кад се чича-Мија новратио, погледао на бројанице, рече, као да већ цео свет зна, како је он, чича-Мија, понео тастове бројаннце на нродају: — А ја, синко, узео да се мало позабавим. — Ако, ча-Мијо, стар си човек, личи ти. Него ја, знаш, ча-Мијо, малопре... нисам рекб баш најправпју!.. Јоца ннје толико болестан... је, пије, говори, смеје се, тера комендију... — Знаш ли шта му је? Шта веле лекари? Дело, књ 60. 25 Ф