Delo

ЧИЧА-МИЈА 387 огњиште, са кога се греје собна сандучара, и где су почађале вериге са својим црнпм улубљеннм котлом. Ceha се још н сад Јова како је, док је још био мали, деран, гледао, ушав у огњиште, црни димњак из кога му је падала чађ у очи, а он све то трпео зарад оног псечка горе, на врху димњака, зарад оног круга, пуног нлаве, дневне светлости дању, а с групнцом уоквирених сићаних звезда ноћу. И свагда га мати тукла што се испрљао и „нагрдио“, тукла га по испалом туру оном жилом што је отац донео отуд са Селане, а он ћутао, грцао, мислећп у том тренутку само на то, да неће бити бијен кад буде велики као што је отац. Под перавап, али скоро помазан. Сто незастрт, иун некпх тањира, чанака и грнчарских лопчића са већ готово иснареппм „кафесцем“, несталим. Ту иснод стола на једној дашчици беху и судови са водом покривени нешкирчетом. На једној столици леген са бакарном циментом. II он све то гледа задовољним, срећним оком, ои, домаћин који има свој дом, лепу згодну, здраву жену, дете, два вола — Мургу и Сивоњу, н Лису великог овчарског пса. Кућа није била ни без кокоши, које су, слободно ишле по кујни а чак и по соби, и купиле мрве. Бели олињали мачак тужно је свагда маукао, ваљда за оном мачком што је уби Ера маљем ту скоро у винограду. И он задовољан својим домаћинством чисто не може да верује да би могло некако другачије биги, да нестане њега, илп да му нема жене, детета, волова. Свршив доручак, Јова устаде, саже се нод сто, дохвати крчаг и иоче слатко сисати воду на сисак. Затим се протеже здраво, удахнувши јутарњег ваздуха пуним грудима и одупрвшп ■се о довратник. Но жена му, Дана, долете сва зајанурена и пренеражена, не даде му ни да иснусти ваздух из пуних, засићеннх плућа. — Мурга умире! Јова не знаде ни сам како се нађе доле. Никада он није тако брзо сишао низ толике, расклиматане иструлеле стененице, чак ни онда кад је као дечко клизио по оној огради уза •степене, за шта је, разуме се, стално извлачио батине. Разрогачених очију, изможден, сав малаксао од страха, он улете у стају испод степеница, и видев на средини вола како лежи умељан у балегу, маслинаст, модар да се не распознаје од земље у модрикастој полутами, ноникну, сруши се и јаким мускуло■зним рукама обгрли вола. 25*