Delo

— То сб чудо није догодило у мом жнвоту. За сада jeicтнка је смрт, медицпнска наука ппје дотлв дошла да нађе лек тој болести. Туберкулоза је смрт, потврђнвао је са туђинскпм пагласком лечннк, пб, ви немате јектпку, ја hy вас излечити. — Мене не може ннко нзлечнти. Тн сад можеш nhii. Иди? — рече болесник разјарено, кењкаво као да моли. Кад се лекар удаљио, старац зајеца као дете. — Ах, боже, пема му лека! Свршио је! Јова већ упола заборавно своју певољу, на гледа да одобровољи, умирн чича-Мију. — Лаже он, чича-Мијо, зар му ти верујеш? Јова удари гласом на оно „тн“ да бп му разбио сваку сумљу. А старац пе би сумњао, да не зна пз искуства шта значи та бољка, али је опет хтео да пита, лекар је. — Сад је све изгубљено, све, Joua је нола умро, а и он. — Па заклео сам га, Јоцо сине, заклео у Бога, децу, крст. — Е, мој ча-Мијо, па Швабе пемају Бога, опи не верују у њега, јер да га имају, ча-Мијо, они би се крстили као и ми, онн би славили п можда би неко славио баш твога Св. Димитрнја — Боже ме, ирости! (ту се Јова нрекрсти). А овако? Хе! Ама да је он српске вере, би ли се он бријао, бога ти, ча-Мијо? — говорио је Јова боно, али уверљиво. VV Чича-Мија је лежао као проштац неколико дана, сломљен, без наде да he видети сина и дочекати славу. Најпосле, ако га ue види овде, онда тамо, горе без сумње, јер ко сме тврдити да нема Бога, светаца и неба. Није се могао умирити. Дух му растројен, упрт на све стране и слаб, тако слаб, да чича-Мија осети немоћ, неснособност да ишта мисли и схвати. Преда н> излажаху разне слике, поетичне, црне, слике које никад не би могли описати, запамтити. Једнога дана, било је ваљда у сумрак, кад никога није било поред њега, чича-Мија осети силан терет на прсима, као да му неко навалио грдан камен на слаби грудни кош. Он би се радо окренуо на десну страну, променио лежање, устао, чак би се помолио Богу, али није могао, толико га тиштао онај терет. Још јуче се вајкао Јови што не може устати и помолити се, извинити Св. Димитрију што га неће кроз који дан славити како је он навикао. И сад се, ето, тога сети, сад кад )е мислио-