Delo

Ч II Ч А - М II Ј А 391 да му је куцнуо суднп час. Изгледа му као да се онај камен ваља навише по његовим грудима, приближује му се душнику и глави. II заиста, чича-Мија претрну од страха, осети лак умор и млитавост, затпм то све као прешло у обамрлост, а он као да је знао да је то обамрлост. Ocehao је како се губи са овог света, како сав утрнуо клизи по некој даљној равној површини, тамо далеко, далеко, у бескрај. Некако му мило то клизање, та млитавост, лабавост свих удова продуљена до у вечност. И њему би мило, лако, ocehao се најсрећнијим, што га та осећања не дираху, не потресаху, и што му дух беше пезаузет, слободан, празан. Мило али некако пелагодно, јер је поред све лабавости и слободе, ocehao напрегнутост, запетост као да he се сад пробудити, вратити у чулни живот, изићи из овога. Клизање се претвори у падање, али као да се још ни клизање није свршило, као да иде упоредо са падањем, лаким, топлим и дугим. И чича-Мија чисто осети како му рукави огрнуте антерије ландарају, лепршају, а шубара лети, пада... Ннје знао кроз који простор клизи, са марамчетом у руци, нити шта је то што га вуче. Био је таман, тих простор у коме је он ocehao ону дивну засићеност ваздухом као ујутру с пролећа на ливади. Падао је затворених очију, а ипак је добро видео да не може ништа сагледати; падао је сав прожман неком милином, оном милином, коју је желео, кад би му се мозак испразнио и ослободио свакодневних мисли, људских патњи. Он се унапред одлучио да из ове милине не излази никако, да не узима на се одећу стварнога, да не почне морити свој и онако остарели мозак ради хлеба, на рад, спавање, молитву (сина се и не сети). Одлучио се, а појмио је да не зна шта је он сад, шта he с њим бити и ко унравља његовим духовним животом... Падао је и клизио сам, разбаругаене косе, озарена лица — то је он лепо видео — и жмурећи, не мислећи ништа а сав срећан. И то је ишло у бесконачност, тако слатко и жељено, да никад не би за желео стварни свет, нестанак овога. Ко зна би, ли се он и повратио, да не осети у оном падању како му се образи квасе и влаже, а на својим полуохлађеним рукама топливу, крв. II он као кроз дубок сан чу своје име, и би му драго што га и овде знају, што му шапћу, па чак плачевно: — Ча-Мијо, ча-Мијо