Delo

Д Е Л 0 392 Тргао се н видео Дану крај себе, где пагпута уплакана, држећн га за руке, јеца. II бп му жао што тако млада и свежа жена плаче за њим, старцем. Сунце. Жагор. Живот. Ја сам, ча-Мнјо, мислила да си, да си... муцаше Дана у забупн. — ...да сам умро, ћери? Е, uehe још ча-Мнја, —боно се смешкао старац, док се и Дана смешила, али само да би старца одобровољила. Па упита: — Бн ли мало млека, ча Мијо, ево Трајка? — Добро, сннко. Чича-Мија беше лак али и уморан као окупап. У онако истим положају као и спноћ, није ocehao потребу да се окрене, али кад хтеде да се нромигољи и дохвати бројанице, осети сву тежнну своје бољке и изиђе му смрт пред очи. Сад тек увиде да лежи и да пе може устати и да има сина Јоцу на самрти. Предвече дође телеграм пз Београда за чича-Мију, у коме беше глас да је Јоца умро. Јован се наравно постарао дачича-Мија о томе ништа не дозна. Прочитао му, како је Јоци боље, опоравља се. Кад је пак пошао кући, чича-Мија му наручи да понесе собом и бројанице, продаје ради, јер треба свећа за сутра, за Митровдан. „Слава је најпреча, преча и од хлеба. Ко не слави није Србнн. Кољиво и колач нису тако потребни као воштаница, њих слава може и опростити, али свећу — никад! Зато ћу ја сад овако, а догодине Јоца како зна, а сигурно боље. Можда је и оздравио, како вели депеша, па ће ме сутра изненадити. Ваљда неће наковањ зарђати, а меховн довек пропуштатп!“, говораше чича-Мија некако тихо, промењеном главом, мало подрхталим. Јова се једва уздржа да не заплаче. „Ето што ти је жив човек, хвата се и за сламку а оно и клада пропада. Е, да зна! Он умро, његов хранитељ, а и мој Мурга до ономад здрав на заковрну одједном, као да није ни живео, и толико ме хранио са Сивоњом. Прућнуо се у дватри маха, преврнуо око, па 'ајд, умро... Како ли, боже, умиру људи?.. Како ли ]е Јоца умро?“ питаше се Јова, али га трже чича-Мија. — На шта мислиш, Јоцо? — На Мургу, чича-Мијо, на мог Мургу. — Е, синко, когод се родио умреће, па и стока. Људима је тешко умрети у слабости, у очекивању смрти! малодушно